Pričaju da bi pričali

Obično se pominje da su žene te koje pričaju li pričaju, da ženama razgovor služi za mnogo više stvari nego muškarcima. Međutim, ima i muškaraca koji su u stanju puno da pričaju, recimo, usamljeni su i treba im neko s kime bi porazgovarali, pa, jednom kad počnu, ne umeju da stanu. Uz sve razumevanje prema onima kojima je potrebno da ih neko sasluša i da s nekim prozbore koju, nekad za to stvarno nemate vremena.
Dodatni je problem s onima koji imaju višak slobodnog vremena (u penziji su, ili nemaju nikakav posao na kome moraju da budu iole veći broj sati, kao ni drugih obaveza, ili već iz nekog razloga imaju višak slobodnog vremena kombinovan s manjkom sagovornika), a nemaju baš nešto mnogo volje za bilo šta, niti se za nešto posebno interesuju. Nezgodno je i kad se interesuju za nešto što vas ne zanima, pa vas "udave" pričom o nečemu vama potpuno nebitnom, dobijete gomiletinu detalja koji vam ništa ne znače niti imate želju da se udubljujete u njihovo značenje, ali kad nikakva posebna interesovanja nemaju…
Kod takvih osoba, teme za razgovor su krajnje skučene. Milion puta prepričane stvari iz prošlosti. Užas, kako je sve poskupelo (i tako milion puta), jao, šta radi ovaj komšija, a šta ona komšinica, pa kakvi su to ljudi (a vas ni vaš sopstveni komšiluk ne zanima, a kamoli njihov). Šta su sve kupili u prodavnici i na pijaci. Ne znaju ni sami više šta da spremaju za jelo, ništa im se ne jede. Šta su sve radili (ništa zanimljivo), kakve sve zdravstvene tegobe imaju (nikako da odu kod lekara, ko će da čeka, a i lekari ionako ništa ne znaju). Teško im je palo usisavanje, štrecnulo ih tu i tu, misle da je možda ovo, možda i ono… Kakva je nevaspitana današnja omladina. Kako deca neće da pričaju s njima (baš se pitate zašto). Kraja nema, a nemaju ništa konkretno da vam kažu, pričaju da bi nešto pričali (neće valjda da ćute).
Šta s takvima? Jeste, razumete vi da su oni usamljeni i da im treba neko da ih sasluša, neko da s njim popričaju, mnogo toga u životu ih boli, ali boli i vas kad satima slušate o nečemu što vas ne zanima niti vas se tiče, kad se osećate kao mačka iz crtaća koja pokušava da pobegne od upornog tvora, ne možete da stvarno pomognete toj osobi, a niste joj vi krivi što nema ništa interesantno u životu i što ne zna šta će sa sobom.
Kad god je moguće, takve osobe je dobro izbegavati, kako biste izbegli da se posle "seanse" s njima osećate potpuno isceđeno i da vas drage osobe zabrinuto pitaju odakle vam takvi podočnjaci. A ako ih ne možete u potpunosti izbeći, razgovor s njima skratite na minimum (ako je ikako izvodljivo, na ne duže od 15 minuta), a posle toga obavezno nekuda morate da idete.
Nehumano? Ako nemate način da stvarno pomognete toj osobi, nije; samo štitite sebe i svoje zdravlje i čuvate snagu za drage osobe kojima možete da poboljšate život.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.