Beskrajno uživate u životu? U ogromnom ste riziku!

Mala deca veruju svom telu, tako da sve što donosi neprijatnost doživljavaju kao nešto što je loše i štetno, dok sve što donosi prijatnost doživljavaju kao nešto što je dobro i korisno. Ovaj sistem motivacije koji je označen kao princip prijatnosti stvara velike probleme roditeljima koji uče decu da rade ono što je deci neprijatno, ali je koristan, kao i da odustanu od deci prijatnih, ali štetnih aktivnosti.

Pokušaj doživljavanja superužitka nužno vodi u neku vrstu zavisnosti bilo da se to čini uzimanjem droga, kroz virtuelnu stvarnost, video-igricama ili ekstremnim sportovima, pa zato budite oprezni s ovom željom.

Složićemo se da jeste veoma važno znati u životu uživati: doživljavati radost, zadovoljstvo, prijatnost, sreću, užitak. Ali, da li stalni ili maksimalni užitak – superužitak – može da bude životni cilj. Šta bi se desilo s osobom koja bi to uspela da ostvari?

Biološka barijera u mozgu

Odgovor leži u jednom starom eksperimentu s pacovima i „centrima za užitak” u njihovim mozgovima. Pacovi kojima su stavljene elektrode u rečene centre u hipotalamusu stavljeni su u kaveze na čijem je podu bila pedala koja bi kada je pacov nagazi slala impuls u njegov mozak izazivajući neograničeni užitak. Kada bi pacovi naučili da gaženjem pedale mogu da izazovu toliki užitak, oni su „pedalirali” do svoje smrti. Ništa drugo, ni glad ni žeđ, ni motiv preživljavanja nije bilo dovoljno da ih odvoji od pedaliranja.

Da ljudi ne bi doživeli takvu sudbinu u mozgu postoji biološka barijera koja ograničava uživanje sprečavajući superuživanje. Tri su glavna biološka mehanizama koja ljudska bića štite od preteranog užitka i zavisnosti kao njegove posledice. To su ograničenje doživljavanja intenziteta prijatnosti, ograničeno ponovno doživljavanje prijatnih osećanja i hedonistička adaptacija.

Kada su istraživači tražili od ispitanika da uporede s kolikim intenzitetom doživljavaju najsnažnija neprijatna osećanja u odnosu na najsnažnija prijatna osećanja, ispostavilo se da većina doživljava najprijatnije moguće osećanje kao upola onoliko snažno koliko doživljava najneprijatnije moguće osećanje.

Zašto je potrebno sprečiti da prijatnost i užitak postanu preterano intenzivni?

Emocije se doživljavaju onda kada je nešto ocenjeno kao važno, i što je važnije, to su osećanja intenzivnija. Što je emocija intenzivnija, to je osoba više motivisana da se ponaša u skladu sa akcijom koju nameće dato osećanje. Kada smo ugroženi, najsnažnije neprijatno osećanje postaje „nepodnošljivo” i „zapoveda” našem celokupnom biću da se zaštitimo od te ugroženosti. Međutim, kada bi prijatno osećanje bilo isto toliko snažno, ono bi „zapovedalo” celokupnom našem biću da ustrajemo u onoj aktivnosti koja donosi toliki užitak. A to znači da bi u tom slučaju osoba bila „zalepljena” za ono što donosi užitak. Sve drugo bi, poput opisanih pacova, zanemarivala i uživala bi do smrti.

Ljudi se mogu veoma dobro setiti detalja neke negativne situacije i mogu ponovo doživeti neprijatno osećanje koje su tada imali. To nije slučaj ni s prijatnim doživljajima i osećanjima, niti sa situacijama koje su bile razlog za njih. Kada bismo mogli da se veoma jasno setimo pozitivnih situacija i kada bismo mogli da ponovo doživimo prijatna osećanja iz prošlosti u sadašnjosti, tada bismo bili u opasnosti da postanemo autistični. Svaki put kada bi nam odgovaralo mogli bismo da uronimo u unutrašnje blaženstvo, ignorišući stvarni spoljašnji svet.

Na dobro se brzo naviknemo

Treći mehanizam kojim se mozak štiti od preteranog užitka jeste hedonistička adaptacija koja se odnosi na to da se ljudi brzo naviknu na ono što je izazivalo snažna prijatna osećanja. Već posle nekog relativno kratkog vremena ono što je bilo izuzetno pozitivno, postane obično, tako da se gubi prijatno osećanje koje je postojalo pre navikavanja. To motiviše ljude da se i dalje kreću i ostvaruju pozitivne ciljeve i svoje želje kako bi ponovno uživali u prijatnim osećanjima.

Svaki pokušaj probijanja ove biološke barijere i pokušaj doživljavanja superužitka nužno vodi u neku vrstu zavisnosti. Bilo da to čine uzimanjem droga, drukčijim seksualnim praksama, kroz virtuelnu stvarnost, video-igricama, ekstremni sportovima,… bilo nekom njihovom kombinacijom, ljudi postaju zavisni i samodestruktivni. Ako uzrok njihovog stradanja nije ono što im izaziva superužitak kao što je to u slučaju droga, nužno stradaju zato što zbog svoje fiksacije i zavisnosti zanemaruju druge važne aspekte života. I zato, oprezno.

(„Politika“)

Napišite komentar