“Čekaj me, i ja ću sigurno doći…”: Ovako je nastala najlepša ljubavna pesma svih vremena
“Čekaj me, i ja ću sigurno doći” je po mišljenju mnogih, jedna od najlepših ikad napisanih ljubavnih pesama. Napisao ju je Konstantin Simonov, a zbog okolnosti u kojim je nastala, ušla je u antologiju.
Kitaplarini severek okuduğum Sovyet yazar Konstantin Simonov ve buyuk aşkı Valentina Serova..Bu aşkin hüzünlü bir hikayesi var:Simonov'a , tüm Rus askerlerinin cebinde taşidigi ve ezbere bildigi "Bekle Beni" şiirini yazdiran Valentina bir sinema yildiziydi, pic.twitter.com/KTmq4UEoWr
— Eda Arzu (@Eda15151515) December 4, 2018
Simonov bio je veliki ruski pisac, pesnik i patriota kojeg je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najlepšu i najpopularniju glumicu.
Ona je, međutim, bila udata. Pošto je suprug general, koga je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Potom se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.
A onda, ratne 1940. godine upoznala je Simonova, koji je godinama maštao o njoj. Ušli su u vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ.
Jedino što ga je održavalo bila je fotografija i misao na svoju prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati. Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.
Pesmu, koja je trebalo da stigne Valentini posle njegove pogibije je stavio u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, dogodilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazio nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav, vratio kući svojoj dragoj, s pesmom u džepu.
Venčali su se 1943., a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt u kombinaciji s “hepiendom” obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika!
Čekaj me
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da zaboraviš da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu — naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.
Tragičan kralj velike ljubavi
Ironično, nakon svih nedaća koje su prošli, Konstantin i Valentina u braku nisu imali sreće. Stalno pod budnim okom javnosti, počele su da kruže priče da je Valentina, dok joj je suprug bio na ratištu i pisao najlepše stihove, varala Simonova i to sa “budžovanom” – generalom Rokosovskim.
Danas se zna da je afera bila izmišljena. Valentina jeste radila kao dobrovoljna medicinska sestra u bolnici u kojoj se Rokosovski oporavljao od rana sa ratišta i da, jesu se sreli nekoliko puta, ali to je bilo sve! General je u to vreme već imao ljubavnicu, doktorku u toj bolnici sa kojom je 1945. dobio i ćerku, a Valentinu više nikada nije ni video.
Ipak, brak nije preživeo tračeve. Konstantin Simonov je napustio suprugu 1957. a njen život je krenuo silaznom putanjom. Karijera joj je potpuno zamrla i postala je alkoholičarka. Jedna od najlepših žena Sovjetske Rusije umrla je sama i zaboravljena 1975. u Moskvi u 58. godini života, piše Istorijski zabavnik.
Ni Konstantin nakon Valentine nije pronašao sreću. Posvetio se karijeri i jedina porodica postale su mu knjige i stihovi. Umro je 1979. godine pokušavajući da, i pored protivljenja vojske, stvori arhiv sećanja onih koji su se borili u Drugom svetskom ratu.
Tomina pesma
Konstantinova oda besmrtnoj ljubavi i zanosu preživela je do današnjih dana i danas je jedna od najpopularnijih poema ikada napisanih na ruskom jeziku.
Dodavši joj muziku pevali su je i recitovali mnogi umetnici širom sveta. Kod nas, to su učinili Rade Šerbedžija i Toma Zdravković. Neki izvori kažu da je Zdravković odlučio da izvede ovu pesmu nakon što je saznao da je bolestan.
Muziku, prepev i modifikaciju teksta uradio je Milutin Popović Zahar.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.