Dosadni komentari o studijama ili profesiji

Počinje pitanjem: „Šta ćeš biti kad porasteš?“, upućenim malom detetu, i komentarisanjem odgovora. Pitanje se postavlja i starijem detetu; srednjoškolce već pitaju u koju školu idu i onda komentarišu; isto je s studijama, kao i s odabranim poslom. Nakon penzionisanja ide pitanje čime ste se bavili, i komentar odgovora. I tako do kraja života.
Konkretan primer: pitaju vas šta studirate, odgovorite im „fizičku hemiju“, i (skoro) obavezno čujete komentar da je to baš teško. I tako svaki put kada vam postave to pitanje, a kako se susrećete i upoznajete s različitim ljudima, relativno često ste u prilici da stalno iznova vodite istu konverzaciju i da večito slušate manje-više isti komentar. Jednom kada počnete da se bavite određenom profesijom, takođe slede komentari, i to krajnje predvidljivi.
Ako ste psiholog, sigurno stalno analizirate sve oko sebe (jeste, odete nekom na slavu i u sebi analizirate sve goste, kao da vam toga nije dosta na poslu). Ukoliko ste u policiji, moraju da paze šta rade pred vama, da ih ne uhapsite. Ako ste mašinski inženjer, mora da ste izuzetno pedantni i uredni, svaka sitnica mora da je na svom mestu (zapravo, posao mašinskog inženjera češće liči na „ruke do lakata u mašinskom ulju i rasprava s radnicima kojima se ne radi“). Bavite se pisanjem? Manji broj sagovornika smatra da je to lepo (i da vas garant neko izdržava), većina se i sama oprobava u tome i priča vam šta je pisala i kakve ideje imaju (ne, ničim im niste nagovestili da vas to zanima). Doktor ste? Smesta vam opisuju različite tegobe koje imaju.
U početku odgovarate na pitanja. Kasnije postajete uzdržani, kako ne biste zarežali da prestanu da vam dosađuju. Sve šale u kojima se pominje vaša profesija znate napamet; nisu vam bile naročito smešne ni kada ste ih prvi put čuli, a nakon što ih čujete hiljadu i prvi put, nemate baš lepih želja prema onome ko vas njima „smara“ (i očigledno misli da je baš vickast i da vam govori nešto što vam je novo). Možda pokušavate i da se objašnjavate, da objasnite da to nije baš tako, da su to stereotipi (ne, psihoterapeuti ne spavaju sa svojim pacijentima, kao što je to redovna praksa u filmovima; da jednom to urade, trajno bi izgubili dozvolu da se bave tim poslom).
Šta u takvim situacijama? Nažalost, u principu ne možete ništa, osim da se naviknete da to tako ide. Objašnjavanje je beskorisno. Možete razviti polusmešak kao odgovor na komentare koje ste hiljadu puta čuli, polusmešak koji govori da ne mislite da je to što čujete smešno, ali da nemate nameru da se o tome raspravljate, i prema opaskama te vrste se ponašati u „na jedno uvo uđe, na drugo izađe“ stilu.
Na kraju krajeva, svakako da imate mnogo težih problema u životu – ovo je nešto što je iritirajuće, ali ga možete ignorisati.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.