najveća internet zajednica u Srbiji već 18 godina

U trendu

Evo kako sami sebi zabranjujemo da osećamo

Kako neko ko se očajnički trudi da “eliminiše sebe” u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja?

“Drhtajem usana, koji pre osetiš nego ga primetiš, a koji traje kraće od trena” Eleonora Duse “te dodirne pravo u srce”, napisao je Džordž Bernard Šo 1895. godine, opisujući slavnu glumicu.

Italijanska glumica, kasnije nazivana “Gretom Garbo svog vremena”, bila je poznata po maestralnom otelotvorenju najintimnijih osećanja likova koje je igrala. Šo je cenio glumce koji učine da “razmišljamo čistije i osećamo dublje”, za razliku od onih poput Sare Bernar – koji su se po njegovim rečima, na sceni bavili “obmanjivanjem”. Čarli Čaplin je Duse opisivao kao “najveću umetnicu koju je ikada video”, a postala je i prva žena čija fotografija se našla na naslovnici Tajm magazina.

Ipak, kada nije bila uronjena u lik, Eleonora je bila osoba koja je retko pokazivala osećanja. Od pitanja nasrtljivih njujorških novinara, branila se rečima: “Osim na bini, ja ne postojim”.

Kako neko ko se očajnički trudi da “eliminiše sebe” u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja? Odluka da sebi “zabranimo” da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Osećanja, mišljenje i ponašanje – nerazdvojna trijada

Osećanja, mišljenje i ponašanje su nerazdvojna trijada i deo su jedne velike celine – nas. Kako vidimo i doživljavamo svet oko sebe, kako donosimo odluke i kakve izbore pravimo, zavisi od funkcionisanja ove trijade. Ona može funkcionisati skladno ili neskladno, a time i mi sami.

Odluka da sebi “zabranimo” da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.
Sklad se ogleda u našem osećaju celovitosti. Ono što osećamo je u skladu sa onim što mislimo, a svojim ponašanjem to i potvrđujemo. Osećamo i znamo da smo u miru sa sobom i taj mir živimo.

Nesklad se vidi u podeljenosti. Najčešće je to podeljenost između naših osećanja s jedne, i mišljenja i ponašanja s druge strane –  prisiljavamo sebe da radimo nešto što ne želimo i za čime nemamo potrebu. Radimo nešto zato što mislimo da tako treba ili mora, a ne zato što to želimo ili imamo potrebu za tim. Nesklad se vidi i kada se ne pokrećemo da postignemo ono što želimo i o čemu maštamo, već ostajemo u onome što nam ne prija. Želja bez inicijative i pokreta. Jedan deo uvek nedostaje.

Kako biramo da razdvojimo celinu sa kojom se rađamo? Kako u sebi pravimo rascep i odvajamo naša osećanja od mišljenja i ponašanja?

Uticaj okruženja tokom odrastanja

Svi mi se rađamo u nekom užem i širem okruženju koje nismo u poziciji da biramo. U uže okruženje spadaju ljudi koji nas donose na svet i oni kojima smo okruženi tokom našeg odrastanja. U šire okruženje spada društvo u kome živimo.

Idealno okruženje

U idealnim uslovima naše prvo okruženje su osvešćeni roditelji koji nas vole i kojima je glavni cilj da nam omoguće da nesmetano razvijamo svoje potencijale, da otkrivamo svoje talente i da budemo ono što jesmo. Ponašanje preostalog dela uže i šire porodice je sinhronizovano sa misijom naših roditelja. U praksi to znači da odrastamo slobodno, da imamo dozvolu i podsticaj da otkrivamo svet oko sebe i da reagujemo na njega. Možemo slobodno da se krećemo u prostoru u kome živimo, da nazivamo stvari pravim imenom, da osećamo i da pokazujemo svoja osećanja. Dovoljno smo dobri upravo takvi kakvi smo – prihvaćeni smo, voljeni i poštovani. Mi smo centar sveta i imamo osećaj da se svet vrti oko nas.

Realno okruženje i uslovi odrastanja

U stvarnosti, neke od prvih reči koje u najranijem detinjstvu čujemo kao odgovor na naše potrebe počinju sa ne i nemoj. Njih prate frustracije i kazne koje dobijemo od okoline kada se ponašamo u skladu sa svojim osećanjima. Ljudi pored kojih odrastamo često umeju da budu neprijateljski nastrojeni prema našim pokušajima da zadovoljimo svoje potrebe. U toj nejednakoj borbi između odraslih koji su jači i dece koji su slabija, deca su predodređena da izgube. Odrasli pobeđuju i nameću svoje potrebe nauštrb dečjih.

Ovo je trenutak kada mnoga deca odustanu od daljih pokušaja da zadovolje svoje potrebe. Odustajanje se događa kao posledica kazni i frustracija, a sve u cilju izbegavanja ponavljanja bolnih iskustava.

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora.
Kada je odgovor na naše potrebe odbijanje ili kazna, stavljeni smo u poziciju da reagujemo i da odlučimo šta ćemo sa svojim potrebama, sa saznanjem da okolina nije spremna da nam udovolji i sa našim osećanjima u vezi toga.

Svako dete različito doživljava i reaguje na povišeni glas, ljutiti pogled, ignorisanje ili odbacivanje. Neko odluči da isključi svoja osećanja i da ih ne oseća, neko da ne oseća samo određena osećanja, a neko da svojim osećanjima uopšte ne veruje. Ove odluke donosimo svesno ili nesvesno, a njihova funkcija je zaštitna. Cilj je da izdržimo bol tako što ga „nećemo“ osećati i da zadržimo ljubav, naklonost i prihvatanje onih pored kojih odrastamo; da izbegnemo kaznu ili odbacivanje. U dečijem uzrastu, ove odluke su u funkciji preživljavanja, jer kada smo mali i bespomoćni zavisimo isključivo od naklonosti i nege koju dobijamo od okoline.
Šta može dete da uradi u ovoj situaciji? Nije u poziciji da se naljuti na one pored kojih odrasta i da ih napusti. Nema gde da ode niti može samo da brine o sebi i opstane. Zato mnoga deca intuitivno biraju da isključe svoja osećanja –  kako bi ih odvojila od svog mišljenja i ponašanja.

Kako izgleda kada odlučimo da ne osećamo i kada odvojimo osećanja od mišljenja i ponašanja

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora. I kada se osećamo loše u vezi naših izbora i odluka, smatramo da je to neizbežno, da tako mora i čekamo da prođe.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.
Isto važi i za naše emocije koje su od strane odraslih bile proglašavane za neprihvatljive ili nedozvoljene. Tako smo naučili da blokiramo i ne pokazujemo ljutnju, mržnju, bes, prezir, ogorčenost, strah ili bol. Naučili smo da ne plačemo pred drugima i da ne pokazujemo da nam je stalo, da volimo, da smo ljuti ili povređeni.

Nove odluke i novi početak

Jedna od stvari iz detinjstva koje ponesemo sa sobom u odraslo doba su i naše odluke u vezi odbacivanja koja smo doživeli. Ukoliko ih ne osvestimo i ne odlučimo drugačije, možemo doživotno da budemo taoci odluka iz detinjstva. One su sada utkane u naše funkcionisanje i postale su naše automatske, refleksne reakcije.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Ukoliko smo u detinjstvu odlučili da ne budemo svesni svojih osećanja i da ih isključujemo da bi izdržali odrastanje, sada smo u poziciji da svesno odlučimo drugačije. Nismo više mali i u potpunosti zavisni od okoline. Porasli smo, stekli smo određena životna iskustva, veštine i znanja. Sada imamo izbor. Možemo da izaberemo sebe, i da radimo na tome da budemo srećni, zadovoljni i ispunjeni. Da osećamo i da delimo svoja osećanja sa ljudima koje volimo, i sa kojima smo odabrali da budemo zajedno.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

(Danas)

1 komentar
  1. Nataša Gajić

    Ovo ko da se odnosi na neki drugi svijet koji je nama nedostupan, a i takve stvari se u njemu dešavaju: prikrivanje i pokazivanje svojih osjećanja povezanih sa mišljenjem i postupcima koji slijede; ukoliko ne sakrijemo i ne zatomimo ono što nas tišti, drugi iz naše sredine su u stanju da nas izopšte ili izignorišu, što je drugo ime za “dovođenje u red. Ukoliko sami ne učinimo rez, odvajanje od sebe ili sredine sa svoje strane, nećemo biti u miru sa samim sobom, u cjelini: da ono što osjećamo tako i mislimo i postupamo; ne krećemo se kroz svijet kao kroz svoj svijet i naš indentitet kao cjelokupne ličnosti, nam je nepoznat: ne umijemo da objasnimo šta mislimo i osjećamo,jer ne smijemo i zabranjeno nam je, i tada smo odurni prema sebi a druge individue izbjegavamo. I oni nas, divlje i nepripitomljene; u skladu sa društvom ne možeš biti ako nisi i sam sa sobom: dozovi se pameti, slijedi poruka koju ili razumijemo i osjećamo kao dio koji nam sljeduje, ili odbijamo kao strano tijelo u neskladu sa nama. Biti izopšten jedan trenutak, nije isto kao biti, i osjećati se usmaljen dovijeka; to je pitanje vremena (trenutka) i korekcije iz koje se sastoji čitav naš svijet, u glavi, kao mozaik a (ne)dostaje jedan kamenčić da se sve složi u potpunost- to smo mi! Sami sa sobom i pred drugima, izloženi pravednom sudu neodbijanja i nepodgurkivanja, nekritičnosti.

Napišite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

Najnovije iz rubrike