Ispovest emigranta: Gde sam ja to došao da živim?

Pronašao sam dve lepe stvari u životu. Slobodu i samoću. U mojim klinačnim godinama to mi se činilo kao sreća. A i sada mi se ponekad čini kao uspeh.

Sa svakim gubitkom dobijaš po nešto. Čvrsto verujem u to. I ta mi je misao pravila društvo toga jutra. A negde iz dubina uma pridružila joj se vesela krilatica iz studentskih dana. ”Nije današnji dan presudan” – ponavljao bi moj prijatelj Zarča u danima kada bi se ispitni rokovi približavali ali nam se knjiga ne bi otvarala.

Kako lep dan može da počne na grozan način.

Jako zimsko sunce milovalo je grad na četiri jezera stvarajući iluziju lepog vremena po hladnoći a ja sam naslonjen na sto od ranog jutra morao da slušam blebetanje menadžera sa novim pritužbama na moje ne osmehivanje.

Desno mi je uho napola gluvo od detinjstva. I zato sam obraz naslonio na levi dlan i u zdravo uho neprimetno uvukao vrh kažiprsta.

Pričaj sada do mile volje prijatelju. Blebeći koliko hoćeš. Klimnuću ti povremeno glavom ako me ne mrzi. I ako možeš skrati, bolje je i za mene i za tebe.

Od svih svojih uspeha (a nema ih puno) najviše cenim svoju slobodu i mir.

Nije meni nikakav problem da ponovo negde odem. Da nestanem. Da samo retkima ostavim neki kontakt, da samo malobrojnim prijateljima poverim gde sam. Ja to umem. Barem u tome sam iskusan. I barem u tome sam sličan i najgorim zločincima. Ne volim da ostavljam tragove.

Dušu bi ljudi dali da ostave traga iza sebe. Čudesa grade u nadi da će biti upamćeni. Grade piramide, grade zadužbine, grade tornjeve, kule, mostove, zidaju česme, podižu spomenike.

Dobijaju nagrade za životna dela, pišu tomove knjiga i na kraju sve to zaokruže sabranim delima. Osnivaju fondacije, poklanjaju ono što su na vreme pokrali i proglase se za humanitarce. Steknu ime i ugled. I sve to nadajući se da bi iza sebe mogli ostaviti neki trag.

Greška! Velika greška. Iza čoveka ne bi smelo da ostane ništa.

I ovako dovoljno dugo mučimo i sebe i druge, pa bi još da nas neko i pamti. I to još da nas pamti po našim lažima o sebi.

Ne. Treba ostaviti što više prostora za neke nove mučenike, za neke nove pokušaje.

Treba se igrati. Lakše čovek prođe kroz sve to ako život doživi kao igru.

Eh, da sam bar bio talentovan za muziku, da sam barem naučio da sviram. Počeću da slušam klasičnu muziku. Valjda starim pa treptaji duše pronalaze razumevanje za to skakutanje po crno belim dirkama klavira. A i reči mi sve više smetaju. Ovako, čini mi se da slušam milion nijansi tišine.

Tišina tako ume da prija a ovaj menadžer nikako da prestane da blebeće.

Zašto li ljudi toliko blebeću kad je sve već rečeno. Možda je i dobro to što sam mi je jedno uho napola gluvo. Upola manje čujem blebetanja o vremenu, sportske komentare, političke prognoze, izveštačene pozdrave prodavaca propuštene kroz nakaradne osmehe.

Već odavno se pravim potpuno gluv na bilo kakve optužbe, opomene i dobronamerne savete.

Napola čujem i ovog mučenika kome sam toga jutra dopao šaka. A on baš neće ili ne ume da skrati. Mumlao je o važnosti osmeha na poslu, o nekoj babi čiji su krompirići bili hladni, o pijanoj budali koja je pala sa stolice a ja mu nisam pritrčao u pomoć….

Gde sam ja to došao da živim.

Život bi trebao da bude ples po dirkama u tišini. Da lepo možeš doživotno da kao mali dečak skakućeš po tim crno belim dirkama i da tim plesom izazivaš sudbinu.

Taman kada muzika dobije smisao i postane lagana, a ti iz inata opleteš nekoliko crnih dirki i sve ponovo ode u majčinu. Ali znaš da je to deo samo tebi suđene simfonije. I zato ne prestaješ nego u inat svima sviraš i dalje i nadaš se da će neko da te čuje i da zapleše.

Može da me bude bilo kada bilo gde. A opet, ne moram nigde ni da budem. Mogu lepo da se zavučem neko vreme u svoj mali svet, da se budim bez obaveza, da sebi kuvam kafe, da šetam po omiljenim parkovima, da otvaram sipam i ispijam sam i da svoje misli bacam na papir i stvaram priče koji niko neće čitati.

Pronašao sam dve lepe stvari u životu. Slobodu i samoću. U mojim klinačkim godinama to mi se činilo kao sreća. A i sada mi se po nekad čini kao uspeh.

Jutro je odmicalo a menadžer je blebetanje privodio kraju.

– Jesmo li se razumeli? – upitao me je samouvereno.

– Stopostotno, odgovorih ja još uverljivije.

– U redu onda, vratimo se poslu, pokušao je da bude blaži i pomirljiviji.

– Naravno.

Sačekao sam da mi se izgubi iz vidokruga i oteturao se do šanka.

Sa gornje police dohvatio sam flašu „belvenija” odsedelog u buradima ruma i natočio sebi duplu. Sručio sam je u sebe i nasuo još jednu. Čekao sam da budem primećen ali menadžer je bio zaokupljen telefonskim pozivima.

Bio sam prinuđen da se prebacim na drugu stranu šanka. Seo sam na svoje omiljeno mesto i postavio flašu i čašu ispred sebe. Zanimalo me je koliko će vremena proteći.

Posle dvadesetak minuta i pet duplih čašica ispred mene se pojavila goropadna ljutita prikaza i razrogačenih očiju piljila je u mene.

– Šta to radiš, – dreknuo je u neverici.

– Nazdravljam slobodi, tiho sam mu uzvratio. Srećno ti bilo brate.

Iskapio sam čašu, ustao sa stolice i uputio se ka izlaznim vratima. „Nije ovaj dan presudan”, promrmljao sam na izlasku. Izgubio sam posao ali sam dobio slobodan dan. A nije bilo apsolutno nikoga kome bih morao da polažem račune.

Uostalom, sa svakim gubitkom dobiješ barem nešto. Čvrsto verujem u to!

(Predrag Rudović, „Politika“)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike