Kako su se na Kubi lečila deca iz Černobilja

„Nisam se osećao kao da sam u bolnici. Čak su i bolesnija deca uživala.“

Ukrajinac Roman Gerus dobro se seća života nakon katastrofe.

Nuklearni reaktor u elektrani u Černobilju eksplodirao je 26. aprila 1986. godine – ta priča prepričana je u popularnoj televizijskoj seriji Černobilj.

Gerus je posle nesreće poslat na Kubu na lečenje. Više od 23.000 dece pogođene nesrećom lečeno je na Kubi.

Program koji je finansiralo kubansko ministarstvo zdravlja započeo je 1990. i trajao do 2011. godine.

Kubanske i ukrajinske vlasti saopštile su u maju ove godine da nameravaju da nastave ovo partnerstvo, doduše u nešto manjem obimu.

Blizu mora

„Išao sam na Kubu tri puta“, rekao je Roman Gerus za BBC.

„Prvi put sam bio na Kubi kada sam imao 12 godina i ostao sam tamo šest meseci. Potom sam proveo još tri meseca na Kubi kad sam imao 14 godina. Poslednji put kada sam bio tamo, imao sam 15 godina i ostao sam samo 45 dana.“

„Svaki put je bilo drugačije, ali sam svaki put uživao. Imam drage uspomene na sve to i voleo bih da se vratim na Kubu da pokažem ostrvo mojoj porodici“, objasnio je Gerus.

Bele tačkice

Gerus je govorio o lepoti pejzaža oko mesta na koje je poslat da se oporavi od bolesti kože koju je izazvala nesreća u Černobilju.

Danas sa 27 godina, Gerus nije još bio ni rođen kad se dogodila eksplozija, ali je njegova porodica živela blizu same nuklearne elektrane.

„Kad sam imao 10 ili 11 godina, doktori su pronašli nekakve bele tačkice na mojoj koži. Radilo se o vitiligu.“

„Pokušali smo da ga lečimo u Ukrajini, ali su mi lekari rekli da su mi potrebni veoma skupi lekovi, a da ne mogu da garantuju da će mi oni pomoći“, priseća se on.

„A onda je neko ispričao mojoj majci za kubanski program. Ispočetka nije poverovala u njega, jer joj je rečeno da je sve besplatno.“

„Čekali smo pola godine i odjednom su nas nazvali i rekli nam da polazimo za dve nedelje. Moji roditelji su se brinuli zato što je Kuba daleko, a ja sam bio veoma mlad, ali smo odlučili da to uradimo.“

Više od 25.000 pacijenata

Gerus je stigao u Tararu, morsko letovalište 30 kilometara istočno od Havane.

Nekada odredište za imućne Kubance, Tarara je postala sedište nekoliko dečijih i omladinskih kampova posle kubanske revolucije iz 1959. godine.

Ugostila je i hiljade pacijenata iz programa za decu Černobilja od marta 1990. do novembra 2011. godine

Program je pohađalo ukupno 26.114 ljudi – 84 odsto njih deca – prema statistici kubanske vlade. Pacijenti su došli uglavnom iz Ukrajine, Rusije i Belorusije.

Inicijativa je uspela da preživi čak i ozbiljne probleme sa kojima se suočavala Kuba devedesetih godina posle raspada SSSR-a, glavnog saveznika ove ostrvske zemlje.

Različite bolesti

Kompleks Tarare imao je domove da ugosti decu i njihove pratioce, dve bolnice i kliniku, kao i škole, parkove i pozorište.

Nalazio se na samo 15 minuta od plaže duge 2 kilometra.

Pacijenti su patili od različitih tipova bolesti, od kancera do cerebralne paralize, kao i deformacija, bolesti varenja i psiholoških poremećaja.

Program su vodili lekari Hulio Medina i Omar Garsija, a on je klasifikovao decu u četiri grupe:

Onu sa ozbiljnim bolestima koje su zahtevale hospitalizaciju i koja su ostajala na ostrvu koliko god da je lečenje to zahtevalo.
Ona sa patologijom koja je tražila internaciju, ali se nije smatrala ozbiljnom – ona su ostajala 60 dana ili više.
Ona koja su mogla da se leče ambulatorno – ona su ostajala između 45 i 60 dana.
Relativno zdrava deca – ona su takođe ostajala između 45 i 60 dana.

Dve zone

Ukrajinka Kristina Kostenetska, koja je učestvovala u programa kad je imala 12 i 13 godina, pripadala je četvrtoj grupi.

„Išla sam na Kubu 1991. i 1992. godine“, rekla je Kostenetska za BBC.

„U oba navrata ostala sam tamo 40 dana. To je period koji ljudsko telo zahteva da bi se oporavilo od niske doze radijacije.“

Kostenetska je objasnila da je Tarara imala dve specifične zone: jednu za decu sa ozbiljnijim zdravstvenim problemima i drugu određenu za decu koja su bila manje bolesna, ali koja su se nalazila u blizini Černobilja.

„Živeli smo u malim kućama u kojima bi stalo 15 dece. Nismo imali konkretno zdravstveno lečenje, već su nam stalno proveravali vid i vodili nas kod zubara“, priseća se ona.

Ona se seća „neverovatnog mora, zalazaka sunca i sladoleda.“

„Ali bilo je tu i dece sa ozbiljnim zdravstvenim problemima.“

„Neka su imala vitiligo i morala su da nose duge rukave na suncu. Ali kubansko vreme je izlečilo neku od njih i ubrzalo oporavak druge.“

Na suncu

Roman Gerus je bio jedan od te dece.

„Posle mog drugog odlaska, sve bele tačkice su nestale. Uzimao sam neke lekove, ali sunce je bilo najbolji lek“, smatra on.

„Puno smo plivali. Odlazak na plažu bio je deo lečenja. Uvek smo želeli da idemo“, rekao je Gerus.

Kontroverza oko selekcije

Međutim, Dijana Kuriško, iz BBC-jevog servisa na ukrajinskom, objašnjava da je postojala izvesna kontroverza oko procesa izbora dece.

„Ja sam odrasla u manje kontaminiranoj oblasti, ali se jasno sećam posledica černobiljkske katastrofe“, objašnjava Kuriško.

Ova novinarka ističe da se nesreća desila u vreme teške krize u Ukrajini. Porodice nisu mogle da priušte da deci kupuju avionske karte za mesta na kojima bi mogla da se oporave od posledica radioaktivnosti.

„Kad je obelodanjen program kubanske vlade, ljudi su mislili da će moći da pošalju tamo svoju decu.“

„Ali imali ste sreće ako bi vaše dete otišlo. Nije najjasnije na koji način su birani učesnici. Mnoga deca nisu baš poticala iz skromnih domaćinstava.“

Uprkos tome, percepcija programa u Ukrajini i drugim bivšim sovjetskim republikama veoma je pozitivna.

„Imao sam priliku da se uverim da je situacija u kojoj se nalazi kubanski narod veoma teška. Bilo je mnogo siromaštva, ali su oni i dalje bili veoma ljubazni prema nama, od radnika u kuhinji do lekara“, kaže Gerus.

(BBC na srpskom)

Napišite komentar