Mislila sam da sam mama ‘iz snova’ dok nisam shvatila da na drogu trošim 25.000 dinara dnevno

Jedna mama iz Velike Britanije odlučila je da anonimno podeli svoju priču o zavisnosti, roditeljstvu i nelečenoj depresiji za britanski Metro. Ovo je njena priča:

„Prva stvar za kojom bih posegnula svakog jutra bila je linija kokaina koja bi mi pomogla da ustanem iz kreveta.

Bio je to začarani krug, osećala sam se mamurno još od dana pre, a kako bih se lakše s tim nosila, ponovo bih uzela kokain kako bih mogla da preguram taj dan. Dan se nastavljao s litrama alkohola.

Zatim bi otišla u kuhinju i pripremila doručak za svoju decu da započnu dan.

Tokom dana, točila bih sebi naizgled beskrajnu količinu vina da se nosim sa svim i nastavila bih s drogom.

Na vrhuncu svojih zavisnosti bila sam samo oronula ljuštura, bez sadržaja. Mislila sam da mogu uskladiti roditeljstvo s onim što sam doživljavala kao svoj način nošenja s problemima. Tek kad sam se rešila droge zaista sam uvidela koliko sam pogrešila.

Udala sam se za svog muža pre više od 15 godina i ubrzo nakon toga dobili smo prvo dete. Apsolutno sam volela da budem nova mama, naročito zato što sam radila s decom pa sam znala šta me čeka i majčinstvo mi nije teško palo.

Kad smo dobili drugo dete, nešto se promenilo. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja volim svoju decu, ali počela sam da zameram svom mužu jer se njegov život nije promenio, a moj jeste.

I dalje je radio isti posao, stalno je putovao zbog posla i imao je dvoje predivne dece koji su ga kod kuće čekali. Za mene se činilo da mi se život radikalno promenio i da se moj svet vrti oko dece i sam izgubila sopstveni identitet.

Takođe sam sama sebi stvarala ogroman pritisak da budem savršena majka i nisam to mogla da izdržim. Razvila sam postporođajnu depresiju.

U nastojanju da se malo oslobodim ovog pritiska, žudela sam za odmorom pa sam se redovno radovala što ću uzeti dadilju i izaći uveče u grad s prijateljicama.

Svaki sledeći izlazak je bio sve razuzdaniji od prethodnog. Nisam imala granica. Želela sam da iskoristim svaku sekundu slobode.

Bila mi je potrebna sloboda i stvarno sam se osećala kao da zaslužujem provod jer više nisam imala život van svoje porodice.

Kad se moja grupa prijateljica, koje su isto mame, okupljala jedna drugu smo podsticale na alkohol i provode. Imale bismo ogromne količine alkohola i većina nas bi uzimala i drogu kako bi se opustile nakon duge nedelje roditeljstva. I tako sam opravdavala svoju zavisnost.

S vremenom su se devojačke večere s pićem i plesom pretvorile u ručkove s vinom i drogom, koje je bilo sve više i ubrzo je sve izmaklo kontroli.

Meni društvene mreže nisu pomogle

Postoji toliko mnogo mimova o mamama koje piju i zabavljaju se. Internet je pun kratkih videa i mimova o tome kako roditelji piju da bi preživeli i mnogi roditelji time opravdavaju svoje ponašanje.

U to vreme bih tvrdila da moje opijanje i korišćenje droga ne utiču na decu, ali naravno da je uticalo – jer je uticalo na mene, a onda bi to negativno uticalo na njih.

Zaista je lako misliti da zaslužujete večernji provod, ali zapravo, vaša deca ne zaslužuju posledice toga ni to da vi niste u mogućnosti da im nakon provoda pružite ono što im je potrebno. To je postao bolan zatvoreni krug.

U početku sam se drogirala i pila samo kad sam bila s prijateljicama, ali onda sam se zatekla da pijem i uzimam droge kad sam bila sama kod kuće.

Moj muž bi puno putovao zbog posla pa bi bilo večeri kada bih stavljala svoju decu u krevet i osećala se neverovatno usamljeno. Osećala sam kao da postoji praznina i da zaslužujem da se lečim – a alkohol i droge su postali moj ‘lek’.

Moj brak se raspao 2017. godine i moje zavisnosti su izmakle kontroli. Na svom vrhuncu, trošila sam i do 27.000 dinara (200 funti) na kokain dnevno kako bih otupila bol i razočaranje koje sam osećala.

Mislila sam da sam, budući da se deca još uvek nahranjena i njihove potrebe ispunjene, funkcionalni zavisnik, ali zapravo nisam bila prisutna. Sve je bio automatizam.Gledajući unazad, vidim da sam ih tako najviše izneverila.

Nisu znali puni obim mog problema, ali su znali da mama ne voli jutra i da bi često bila u krevetu. Rekla bih im da imam ‘migrene’, ali naravno, u pitanju je bio mamurluk od prethodne večeri provoda.

Moji pijani noćni izlasci nastavili su se sve do lokdauna u martu 2020., a izlasci s prijateljima kao način oslobađanja od stresa više nisu bili zakonski dopušteni.

Lokdaun je za mene bio pravi pakao

Došla sam do točke kad je droga počela da me kontroliše. Bilo je izuzetno bolno – krivica i bespomoćnost su se malo po malo uvlačile u moju podsvest. Na kraju, nisam ni jela ni spavala.

Do februara prošle godine, sustigla su me i karantin i moje zavisnosti. Smršala sam, nisam mogla da obavim ni najmanje zadatke za svoje klijente, izgubila sam prijatelje i izolovala sam se od svih i svega. Došla sam do tačke u kojoj sam bila samo ja, droga i piće.

Do tada sam već 13 godina prekomerno pila alkohol i drogirala se.

Bila sam u agoniji sa svojim mentalnim zdravljem i nisam znala kako da se izvučem. Tada su se uvukle misli o samopovređivanju i zapravo sam pomislila da bi mojoj deci bilo bolje bez mene.

Odjednom sam prestala da razmišljam na taj način i odmah sam znala da moram da potražim pomoć.

Na internetu sam potražila savete za prestanak s drogom i alkoholom, ali posebno za ljude koji ne mogu jednostavno da ostave sve i prijave se na rehabilitaciju. Ja sam samohrana majka pa mi je bio potreban program koji bi se mogao uskladiti s mojim roditeljskim rasporedom.

U pandemiji, rehabilitacioni centar Help Me Stop nudio je šest nedelja intenzivnog onlajn lečenja zavisnosti od kokaina i alkohola – uključujući terapiju jedan na jedan i grupne sastanke. Zato sam se prijavila i to je bilo najbolje što sam ikad uradila za sebe i svoju porodicu.

Tokom svoje prve seanse samo sam plakala svaki put kad bih otvorila usta i pokušala da bilo šta kažem. Tokom ove seanse shvatila sam da problem nisu nužno droge i alkohol, već moje mentalno stanje i dopuštanje da postporođajna depresija ostane nelečena i da me spiralno odvede u propast.

Bila je potrebna intenzivna terapija i oporavak da bih došla do tačke u kojoj sam mogla da priznam da su moja deca, koja su tada imala 13 i 10 godina, bila pogođena mojim zavisnostima. Prolazak kroz program lečenja, a posebno otvaranje pred drugim ljudima u grupnim seansama, bilo je iskustvo koje mi je najviše promenilo život.

Svima koji se bore s zavisnošću, želim vam reći da postoji pomoć. Nepredviđena prednost pandemije je to što je mnogo usluga premešteno na internet, pa je pristup podršci dostupniji nego ikad – naročito ako imate druge odgovornosti poput roditeljstva.

Osvrćem se na to vreme u svom životu i stvarno bih volela da sam počela s terapijom kad sam bila na vrhuncu zavisnosti.

Zahvaljujući uslugama podrške kojima sam imala pristup, moja budućnost je puna nade“, preneo je portal 24sata.hr.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.