Najnoviji scenario APOKALIPSE (video, foto)

Katastrofalna predviđanja Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) verovatno su preblaga, upozoravaju australijski naučnici. Prema mogućim scenarijima koje razmatraju, čovečanstvu ozbiljno preti potpuno istrebljenje do kraja ovog stoleća ako celi svet hitno ne shvati ozbiljnost pretnje.

Milijarde izbeglica, veliki delovi Zemlje potpuno nenastanjivi, planetarna nestašica hrane i vode, slom društvenog poretka i potencijalni globalni termonuklearni rat – to su posledice sadašnjeg nivoa brige o čovekovom okruženju. A mogle bi biti i gore, prenosi Jutarnji list.

Australijski istraživački centar „Brejktru” (Breakthrough) zaposlio je direktora istraživanja Dejvida Sprata i bivšeg čelnika australijskog udruženja proizvođača uglja Jana Danlopa. Pridružio im se i penzionisani admiral Kris Bari, profesor sa univerziteta u Kanberi, član Globalnog vojnog saveta za klimatske promene i bivši glavni načelnik Australijskih obrambenih snaga. Autori vrlo argumentovano i analitički razlažu činjenice i liniju razmišljanja koja ih je dovela do razvoja potencijalnih scenarija i objašnjavaju zašto treba očekivati najgore.

IPCC predviđa porast globalne temperature od oko 1,5 stepeni Celzijusovih do 2040. i porast nivoa mora do 0,82 metra do 2100. godine. Ti su scenariji već zabrinjavajući za ostrvske narode i gradove koji su smešteni na ravnicama uz obale, ali australijski stručnjaci veruju da su te projekcije previše konzervativne.

Pozivaju se na više istraživanja koja su pokazala da naučnici često umanjuju značaj najgorih scenarija, da se ne usuđuju da uključe ekstremne posledice u svoja predviđanja kao i da su sva predviđanja od 1987. do 2007. bila znatno blaža od stvarnog razvoja događaja. Ukratko, stručnjaci su dosad uvek grešili tako da su predviđali manje posledice i manje katastrofe.

Svoje scenarije temelje na istraživanju objavljenom prošle godine u časopisu „Nature”, prema kojem će temperature narasti za 1,5 stepeni već do 2030. godine, a pozivaju se i na scenarije američkog Ministarstva obrane koji predviđaju mogućnost porasta nivoa mora od dva metra do 2100. godine.

Zajedno s povezanim istraživanjima, ukazuju na činjenicu da su najčešći scenariji ignorisali mogućnost povratne sprege – dodatnog otpuštanja štetnih gasova, gubitka ledenog pokrivača i prekida morskih struja i tokova vetra koji danas oblikuju globalnu klimu.

U povezanom sistemu mali pomaci u jednom segmentu dovode do značajnih pomaka u drugim segmentima koji povratno utiču na onaj prvi – konačni rezultat je odbegla reakcija koju možda neće biti moguće zaustaviti.

Odgovor na to pitanje koliki je rizik delom sadrži tvrdnja autora koji upozoravaju da ovakvi scenariji, koji bi mogli rezultovati krajem ljudske vrste, zahtevaju sasvim novi pristup proceni rizika. Tradicionalni pristup upravljanju rizicima je da se umnože verovatnoća negativnog događaja i šteta koja bi mogla nastati zbog njega. Ipak, kada je šteta neizmerna, tradicionalni pristup puca i gubi smisao.

Ako je verovatnoća najgoreg scenarija 10 posto, a njegova se šteta procenjuje, na primer, na deset milijardi evra, jednostavna ekonomska računica govori da se ne isplati potrošiti milijardu evra da se verovatnoća prepolovi. Ipak, preživljavanje ljudske rase nije ekonomsko pitanje. Čak i ako je verovatnoća najgoreg scenarija jedan odsto, a njegova šteta neprocenjiva, nijedan trošak potrošen na suzbijanje najgoreg scenarija nije neisplativ. Pogotovo ako se uzme u obzir da razvoj zelenih tehnologija i sam po sebi dovodi do ekonomskog napretka, novih industrija i radnih mesta.

Scenario koji opisuju kreće od pretpostavke da se globalni pristup neće promeniti u odnosu na sadašnje stanje – države će se pridržavati Pariskog sporazuma, ignorisaće poziv na globalnu mobilizaciju u borbi protiv klimatskih promena, korištenje fosilnih goriva počeće da opada između 2030. i 2050., ali ta će promena biti premala i stići će prekasno.

Scenario propasti počinje 2050. godine kada će postati očigledno da su prelomne tačke porasta temperature za ledeni sloj Antarktika i ledenog sloja Grenlanda pređene već pri porastu temperature od 2 stepena. Nakon porasta od 2,5 stepena pređena je i tačka bez povratka za isušivanje prašume u Amazoni, a Zemlja će se zbog toga zagrejati još jedan stepen.

Trećina nastanjive površine na Zemlji i čak 55 posto svetske populacije biće izloženo smrtonosnim temperaturama najmanje 20 dana svake godine. Više od 30 odsto svetske površine postaće pustinja, a količina padavina u Meksiku i Srednjoj Americi će se prepoloviti. Nestaće trećina himalajskih glečera i čak 70 posto snežnog pokrivača na Andima.

Doći će do sloma Mlazne struje – tokova vetra u gornjim slojevima atmosfere – zbog kojeg će monsuni u Aziji i zapadnoj Africi postati nepredvidljivi, a usporiće i Golfska struja, što će imati značajan uticaj na klimu u Evropi.

Kolabiraće koralni grebeni i Amazonska prašuma. Veliki delovi zapadne Afrike, tropske Južne Amerike, Bliskog istoka i jugoistočne Azije postaće nenastanjivi – temperature će biti smrtonosne više od 100 dana godišnje. Izvori vode presušiće u većini pogođenih područja, usevi će se osušiti, a dve milijarde ljudi postaće klimatske izbeglice.

Na globalnom nivou doći će do pada u proizvodnji hrane od oko 20 posto, cene hrane skočiće u nebo, a sve promene zajedno mogle bi dovesti do katastrofalnih geopolitičkih razvoja događaja. Države će biti nesposobne da se nose s intenzitetom promena, velike države poput SAD naći će se pod strašnim unutrašnjim pritiskom, a oružani sukobi oko sve vrednijih prirodnih resursa više su nego verovatni, što bi moglo dovesti i do nuklearnog rata.

Doći će do trajne promene odnosa čoveka i prirode. Sav inteligentan život na Zemlji će izumreti ili izgubiti sve mogućnosti napretka.

Potrebna je, tvrde autori, masovna mobilizacija kakvu svet nije video od Drugog svetskog rata. Ceo svet mora da skupi sve svoje resurse i zajedno da počne da  radi na hitnom prelasku na ekonomiju bez emitovanja štetnih gasova, što se mora da se desi u sledećih deset godina.

Treba sprečiti prelazak svih “tačaka bez povratka” do sredine stoleća i globalnu pretnju shvatiti ozbiljno.

Najveću nadu zasad daju mladi u Europi, koji su na proteklim evropskim izborima prepoznali klimatske promene kao najvažnije pitanje, uz sve češće globalne štrajkove učenika. Ako političari širom sveta shvate da im glasovi zavise o brizi za planetu na kojoj živimo, možda se na vreme i pokrenemo.

(A. T, „Politika“)

Napišite komentar