Najopasnija stvar na svetu počela da se otapa ispod leda

Topljenje leda poseban je fenomen 21.veka, a primeri ledenih površina koji nestaju, sve su češći. Naučnici nude i niz primera kako topljenje ledenika utiče i kako bi moglo uticati na prirodu oko nas, pa su tako objavili i informaciju da bi topljenje leda moglo podstaći otpuštanje zakopanog zračenja.

Međunarodni tim proučio je 17 ledenih lokacija širom sveta, uključujući i one na Arktiku, Antarktiku, Islandu, Alpama, Kavkazu i Britanskoj Kolumbiji. Tragovi prirodne radijacije postoje, međutim naučnici su tražili primere zračenja koje su izazvali ljudi.

„To su neke od najvećih nivoa radijacija u prirodi izvan zona nuklearnog isključenja“, kaže Karolina Klason sa Univerziteta Plimut. Radijacija izazvana ljudskom rukom, poput one u nuklearnoj katastrofi u Černobilju 1986. godine i nesreće u Fukušimi 2011. godine, odlazi u atmosferu. Tu je niz radioaktivnih elemenata, poput radioaktivnog cezijuma, koji izaziva brojna oboljenja kod ljudi, a od posledica izlaganju dolazi i do smrti, piše Popular Mechanics.

Nakon katastrofe u Černobilju takvi su oblaci putovali širom Evrope,a nošene kišom čestice su stigle i do Velike Britanije. Smrzavanjem te kiše nastaje led, u kojem čestice ostaju zarobljene.

„Radioaktivne čestice jako su lagane pa se putem atmosfera mogu transportovati do dalekih lokacija. Kiša ih ispire, ali sneg ostaje u ledu decenijama, a prilikom topljenja ulazi i u tlo“, kaže Klason.

Ono što se događa s prirodom i okruženjem može se videti i na primeru divljih svinja u Švedskoj u kojima je 2017. godine pronađena radijacija 10 puta veća od normalnih nivoa. Tragovi te radijacije koju su uzrokovali ljudi mogu se videti jako dugo, pa se tako u ledu nalaze ostaci radijacije ne samo iz nuklearnih katastrofa, već i upotrebe nuklearnog oružja, posebno tokom testiranja 50-ih i 60-ih godina prošlog veka.

„U jezgru sedimenta videćemo jasan znak Černobilja, ali se takođe može videti i prilično definisan šiljak oko 1963. godine iz razdoblja testiranja teškog naoružanja“, naglašava profesorka.

Radioaktivni elementi imaju različite životne vekove. Plutonijum-241 može ‘živeti’ 14 godina, dok sintetički hemijski element Americijum 241 ima životni vek od 423 godine. U ledu može ostati jako dugu, a širi se prilikom topljenja. Klason ga je nazvala „posebno opasnim“ bez obzira što ne postoji puno podataka o njegovoj mogućnosti širenja u prehrambenom lancu.

U naučnim krigovima danas je popularna ideja da su ljudi trajno izmenili način na koji Zemlja funkcioniše kao živi ekosistem. Potraga za radijacijom zakopanom u ledenom tlu i sedimentu mogla bi ponuditi i snažnije dokaze ovih promena.

„Ti materijali produkt su onoga što smo ostavili u atmosferi. I pokazatelj su kako naše nuklearno nasleđe nije nestalo, već je i dalje tu. Važno ga je proučavati, jer je to trag onoga što ostavljamo u prirodi“, naglašava Klason na kraju.

1 komentar
  1. Anonimni

    strašna REALNA OPASNOST !!! ISTINA ! ###################################################### Tragovi te radijacije koju su uzrokovali ljudi mogu se videti jako dugo, pa se tako u ledu nalaze ostaci radijacije ne samo iz nuklearnih katastrofa, već i upotrebe nuklearnog oružja, posebno tokom testiranja 50-ih i 60-ih godina prošlog veka.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike