‘Ne voli me ni moja mama’: Tužna priča o dečaku koji je samo hteo da bude voljen

Liz Kertis Faria, socijalna radnica i majka troje dece iz SAD-a, prisetila se slučaja koji joj se duboko urezao u pamćenje, a u srce još dublje. To je priča o dečaku koji je neizmerno želeo da bude voljen i ima porodicu, ali to nikada nije iskusio. Trudio se da bude dobar i dopadne se usvojiteljima godinama, ali uvek su izabrali neko drugo dete, a njega ostavljali sa suzama u očima.

„Bilo je nešto u njegovim rečima: ‘Niko me ne voli, čak ni moja mama koja me je rodila’. Sedeo je zakopčan na zadnjem sedištu moje Toyote, bio je još uvek premali da sedi napred. Imao je sedam godina, a selio se iz doma u dom više puta od ukupnog broja njegovih godina.

I ovaj put, kao i ranije, stvari su mu bile u kesi za smeće. Kofer bi mu dao barem malu dozu dostojanstva u selidbi u novi, još jedan udomiteljski dom. Kese za đubre nikako ne mogu da nose sav sadržaj bilo kojeg života, a sigurno ne tako krhkog kao što je ovaj. Udomljena deca se ponekad slome od napora.

Stivenu je sve ovo bilo teže nego obično, jer bio je to dom u kojem je mislio da ostane, barem neko vreme. Njegova hraniteljka me je jednog dana obavestila da on više ne može da bude kod nje. Kad sam došla po njega gledao je u pod, a reakcije nije bilo. Tek kad je ušao u moj auto, počeo je da jeca. Jedva je izustio: ‘Mene niko ne voli. Čak ni moja majka koja me je rodila’.

Mesecima kasnije, u ponovljenoj sceni (još jedna hraniteljka, još jedno odustajanje) krenuo je u borbu. Trčao je po dnevnoj sobi, skrivao se iza nameštaja, odbijao je da ode.

Kada je imao devet godina Stiven je, sa dokumentima u znojnim rukama, krenuo na susret mogućeg usvajanja gde će upoznati porodicu koja bi želela da usvoji starije dete. On želi da ih impresionira, te strance. Želi da ih pridobije i zato sa sobom nosi svoju ‘dobru’ legitimaciju, dokaz da je dobar i da je dete vredno ljubavi.

Dete nikada ne bi trebalo da dokazuje da je vredno ljubavi, da ga je vredno voleti.

Dvanaestogodišnji Stiven mi kaže da sam mu ja najbolja prijateljica. Ja sam njegova socijalna radnica i on bi trebalo da ima pravog najboljeg prijatelja, ali ja mu to ne govorim. Nalazimo se na snimanju Wednesday’s Child, promo spota s decom koja su spremna za usvajanje.

Stiven se bavi kamerom. Možda će ga neko ovaj put izabrati. Možda nudi dovoljno dokaza da je on, dečak od 12 godina, vredan ljubavi. I zaista je drag. Ali, to nije dovoljno.

Porodica nikad ne dođe po njega.

Godinama kasnije, dugo nakon što sam napustila centar, dobivam imejl od bivšeg šefa sa pitanjem kako sam. Poruku je završio sa: ‘P.S. Stiven je završio u maloletničkom zatvoru nakon što je pobegao od hranitelja. Moraš da ga usvojiš’. Nešto me stegnulo u želucu kad sam to pročitala. To mi je palo na pamet puno puta: ‘Trebala bih da ga usvojim’, ali nisam.

Sa 18 godina bio je mrtav, upucan zbog neke glupe svađe. Umro je baš kad je postajao muškarac. ‘Ne, ne moj Stiven’ molila sam se.

Shvativši da se to dogodilo baš njemu, zajecala sam obuzeta nekom vrstom teskobe.

‘Šta smo uradili? Šta nismo uradili?’

U novinama je pisalo vrlo malo o tom ubistvu, onako usput, jedva vredno spomena. Anonimni neznanci pisali su gadne komentare po internetu tipa: ‘Još jedan član bande’. Čak ga nisu ni poznavali. Nisu ništa znali o tom dečku. Nisu znali kako je kao dete crtao slova na mojim leđima dok smo čekali lekara da ga pregleda i tražio da pogađam reči. Iscrtao mi je ‘Volim te’ zadnji put kad smo igrali ovu igru.

Stiven je pogrešio te večeri u mojoj Toyoti. Njegova majka ga je volela, na svoj način. Bila je tamo, na sahrani. Ljubazno me pozdravila. Mislim da je znala da sam volela Stivena kao što sam ja znala da ga je i ona volela. Obe smo ga na kraju izneverile, a to nas je valjda spojilo. Nijedna od nas mu nije mogla dati porodicu.

U pogrebnom poduzeću nije bilo Stivenovih fotografija iz detinjstva. Nije bilo slike zelenookog dečaka sa slatkim osmehom koja bi nas podsećala na ono što je izgubljeno. Nije bilo fotografija Stivena sa njegovom braćom pa sam ištampala jednu na kojoj su sva četvorica dečaka snimljena tokom nadzorne posete. Donela sam je na sahranu i dala njegovoj porodici.

Na sahrani je bilo vrlo malo socijalnih radnika. Nijedan od njegovih hranitelja nije se pojavio. Jesu li im uopšte rekli da je mrtav?

Stiven je proveo većinu života odgajan u sistemu.

Ako preuzmete pravnu odgovornost za dete, bolje bi vam bilo da se pojavite na njegovoj sahrani. Trebalo bi da se pojavite kad umre. On je bio na neki način vaš, zar ne? Dugujete mu to. Ako nije pripadao vama, kome je onda pripadao?

Tamo je barem bila njegova majka. Njegova majka koja ga je rodila. Čujem odjek njegovog glasa od pre nekoliko godina.

‘Neko te voli, Stivene’, želim da mu kažem, ali prekasno je.

Stiven je pravi primer svih promašaja sistema u kom takva deca odrastaju. Ta deca koju ostavljamo iza sebe – na kraju se slome“, prenosi Your Tango.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.