U trendu

Ovako izgleda štrajk glađu: Preživeo 46 dana gladovanja

Štrajkovi glađu su, izgleda, ponovo „u modu“ jer ove su godine doživeli veliki povratak na scenu, a jedan od medijski najpopraćenijih bio je onaj zatvorenika Kalida Kasima i Ahmeda Rabinija u Gvantanamo Beju. Naime, oni su još 20. septembra prestali da uzimaju hranu, a obojica su u zatvoru 15 godina.

Njihov nenasilni protest gladovanjem korene vuče iz Irske pre dolaska hrišćanstva, a postoje legende o Sv. Patriku koji štrajkuje glađu pa čak i priče iz drevne Indije i to iz perioda od 400. do 750. godine pre Hrista.

Zašto se bilo ko odlučuje na ovo?

Kako to funkcioniše u stvarnosti? Mnogi od nas počinju da se gube ako preskoče dva obroka pa je većini gotovo nemoguće da zamisli da bi se neko ovoj opasnosti izlagao zbog „viših ciljeva“, a Vice je porazgovarao sa aktivistom i studentom Latifom Balohom koji je kroz ovo prolazio neverovatnih 46 fana protestujući protiv nestanaka i nezakonitih ubistava ljudi.

„Svrha štrajka bila je privući pažnju medija, domaćih i međunarodnih, na pakistanske vlasti koje su umešane u nestanke i ubistva studenata, boraca za ljudska prava i političkih aktivista u pokrajini Balohistan“, govori Latif i nastavlja: „Cela pokrajina teško je pogođena vojnim operacijama pakistanske paravojske i napadi su često usmereni na civile. U Balohistanu vlada i medijska blokada pa su vlasti čak zatražile da novinar Njujork Tajmsa, Deklan Volš, napusti zemlju jer je izveštavao o Balohistanu“.

Demonstracije, mirna okupljanja i marševi nisu se pokazali uspešnim, a nakon mnogih su vlasti postale još brutalnije pa su počeli da zlostavljaju učitelje, profesore, akademike, advokate i ostale. Latif i njegovi prijatelji zaključili su da je štrajk glađu najbolji način da medijsku pažnju privuku na događanja u regiji, prenosi Index.

Kako to izgleda kad 46 dana gladujete?

Objasnio je i kako je štrajk glađu tekao.

„Prvih sam nekoliko dana bio neizdrživo gladan i imao sam jake bolove u stomaku. Negde tokom druge nedelje glad je popustila i počelo je da me boli celo telo. Najtežu sam bol osetio u kostima. Nisam mogao normalno da sedim. Nisam mogao da se koncentrišem i postao bih jako nervozan kada je neko pokušao da razgovara sa mnom. Nakon tri nedelje, svaka bih tri, četiri sata padao u nesvest i postajao agresivan prema svima koji su pokušali da pričaju sa mnom. Imao sam problema sa disanjem pred kraj štrajka. Bilo je krvi u stolici i nisam imao energije. Oslabio mi je i sluh, a celo vreme imao sam strašne glavobolje i nesanicu. Jedina stvar koje se nisam bojao bila je smrt“, priča Latif.

U mesec i po izgubio je 24 kilograma i mišićnu masu. Tvrdi da je bio kostur. Nakon 46 dana prestao je sa štrajkom na nagovor rodbine žrtava, prijatelja, kolega i političara. Govorili su mu da se ne isplati umreti zbog vlasti koju nije briga za njega.

„Štrajk je na meni ostavio ne samo fizičke već i psihičke tragove. Imam problema sa probavom, pamćenjem i mojim osećajem tolerancije. Nakon štrajka dva meseca mogao sam da jedem samo laganu hranu a ako bih pojeo čak i malo hleba, danima bih imao strašne bolove. Još uvek imam problema sa koncentracijom i jako se lako umaram. Zaboravljam se“, objašnjava.

Ima li koristi?

Ipak, štrajk je privukao pažnju medija, a mnogi su mediji širom sveta pratili njegovu priču. Ipak, najviše je profitirao od društvenih mreža gde je primao najveći broj poruka podrške od ljudi iz svih krajeva sveta.

„Problemi su i dalje tu. Nedavni incidenti uključuju nestanke i otmice žena i dece iz Kuete i Karačija. Pakistanska vojska ušla je u jednu kuću u Kueti, a oteli su tri žene i njihovu decu. Isto tako, pakistanska paravojska upala je u tri stana u Karačiju i oteli su poznatog aktivistu Navaza Atu i osam tinejdžera. I dalje se ne zna gde su. Naš je cilj da se borimo protiv ovog nasilja koje još uvek traje. Nastaviću s ovim do kraja života“, kaže na kraju Latif.