Potresna priča iz detinjstva Miše Janketića tera suze na oči

Davne 1973. godine Miša Janketić, koji je preminuo danas u svojoj 80. godini u Beogradu, ispričao je u jednom intervjuu kako je molio da ne ubiju njegovu majku tokom Drugog svetskog rata.

– Nije se više vratila moja majka Milica. Zaludo smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku, ispričao je davno naš poznati glumac Miša Janketić.

– Sećam se dobro tog dana četrdesettreće godine. Kolona naših je izlazila iz Pljevalja. Kolona partizana. Išli smo za njom. Ispraćali je. A kad smo žurili uz brdo, ka kući Đenisijevića, u kojoj smo stanovali, na drugoj strani, u Pljevlju ulazila je kolona Nemaca. I danas ih vidim na motociklima. Vidim njihove šlemove. I mašinke. I čizme. Moj otac, Radomir, bio je u partizanima. Bio je komandant bataljona.

– Majku su bili uhvatili četnici. I u Kolašinu je osudili na dvadeset i jednu godinu robije. Milenu (sestru) i mene čuvala je strina. Jednog dana nas je uhvatila za ruke i odvela u Kolašin, pravo pred čuvenog Pavla Đurišića i rekla: „Evo ti, vojvodo, ovo dvoje dece Radomirovo. Ti si ih ostavio bez majke, pa ih ti čuvaj!“ – ispričao je tada glumac.

– Posle su majku pustili iz zatvora. Odvela nas je u Pljevlje. Radila je na pošti. I tog dana kad smo ispraćali kolonu partizana i dočekivali kolonu Nemaca, majka je od naših dobila zadatak da ostane. Da i dalje radi na pošti. Iako za Nemce… jer će naši opet doći. Jednoga dana ispratili smo i kolonu Nemaca. Sa druge strane u grad je ušla kolona četnika.

– Moja majka Milica radila je i dalje na pošti. Sada za četnike. Ubrzo su počeli da je pozivaju u komandu. Prepoznao ju je četnički glavar, pop Maca. Nekada su zajedno išli u gimnaziju. Pop Maca je u Pljevljima pronašao još nekoliko partizanskih žena. I one su morale da odlaze u komandu. Jednom kada se spremala da ide na saslušanje, majka mi reče:­ „Cile, mene će da ubiju“. Milenu ostavljam tebi u amanet. Ti da je čuvaš i štitiš. Ti si muška glava. Nedaj je nikome, nemoj neko zlo da joj učini – ispričao je tada glumac.

– Zaludo smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku. Dugo posle tog događaja, ovde u Beogradu, u gimnaziji, reče nam razredna da uzmemo po list hartije. Izdiktirala nam je poziv za roditeljski sastanak. Trebalo je sutradan da ga vratimo sa potpisom roditelja. Ja sam odmah potpisao poziv i pružio ga razrednoj. „Ne ti, nego otac da potpiše“,­ podviknula mi je razredna. „Ja nemam oca“, ­ rekao sam. „Pa, nek ti potpiše majka“, rekla je nešto mirnije. „Ja nemam ni majku“, odgovorio sam.

– A ja je nisam ni za šta ni krivio. Tada je i saznala čije sam ja dete. Tada sam ja saznao da je ona školska drugarica moje majke.

„Ti znaš ko ti je ubio majku?“, ­upitala me u jednom trenutku.

„Znam“,­ odgovorio sam.

„Ti znaš da su živi njegovi sinovi?!“

„Da.“

„Znaš da žive ovde u Beogradu?“

I to sam znao. „Oni stanuju u mojoj ulici, u… “

„Ne!“ ­vrisnuo sam i pružio ruku da razrednoj zapušim usta. ­ „Ne, nemojte to da mi kažete. Neću da znam gde stanuju!“

(Blic,  Yugopapir)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.