U trendu

Tragična sudbina najlepšeg dečaka na svetu (foto)

Tužna životna priča mladog glumca kome je manipulativni filmski režiser ukrao detinjstvo živi je dokaz da lepota može biti prokletstvo.

Poznati filmski režiser Lučino Viskonti tražio je „savršenu lepoticu“ sedamdesetih godina prošlog veka da bi glumio u svom novom filmu „Smrt u Veneciji“. Kandidat je morao da ima toliko zadivljujući pogled da je publika mogla da veruje da će samo njegova lepota biti dovoljna da odvrati Dirka Bogardea, bolesnog i ostarelog kompozitora.

Ali Viskonti nije tražio ženu, već adolescenta. Ono što je tražio pronašao je kod 15-godišnjeg Šveđanina Bjorna Andresena, koji je glumio poljskog dečaka u mornarskom odelu po imenu Tadzio.

Godinu dana kasnije, u Londonu, za svetsku premijeru filma ispred kraljice i princeze Ane, Viskonti je proglasio Andresena „najlepšim dečakom na svetu“, zapanjujućim naslovom koji je neke filmske kritičare naveo da ovog plavokosog dečaka gotovo nezemaljske lepote stave u rang sa Mikelanđelovim Davidom.

Preko noći je postao super zvezda, ali je njegova slava ubrzo postala „noćna mora“ koja ga je progonila čitav život. Viskontijeva opaska o „najlepšem dečaku“ možda je pre svega bila marketinški trik, ali decenijama je bila kamen na Andresenovim leđima.

Jer kao što je otkriveno u novom dokumentarcu „Najlepši dečak na svetu“, koji opisuje duboko tragičan život, Andresen bi bio mnogo srećniji da nikada nije upoznao Viskontija, kojeg opisuje kao „kulturnog grabežljivca“ koji je cinično eksploatisao i objektivizovao svoju mladost i izgled.

Dokumentarac postavlja zabrinjavajuća pitanja o etici snimanja filma koji je postao kultni homoseksualni film. Viskonti je imao je 63 godine kada je u Veneciji, prema romanu nemačkog pisca Tomasa Mana, snimao film sa Andresenom koji je imao samo 15 godina.

Premlad je, kaže, pretvoren u seksualni predmet koji je Viskonti nosio u homoseksualne noćne klubove i koji je kasnije postao trofej za bogate Parižane koji su ga zasipali poklonima i skupim večerama kako bi mogli da paradiraju oko njega.

Da stvar bude još gora, bio je siroče – stidljivo dete čija je baka postala zavisna od njegove slave i zato nije trebalo verovati joj da ga istinski štiti.

Proveo je godine boreći se protiv alkoholizma i depresije, a Andresen je i danas problematična duša. Sada živi sam u bednom stanu, pali jednu cigaretu na drugu, svađa se i neprestano prekida i ponovo se miri sa devojkom i ulazi u nevolje sa stanodavcem zbog stvari poput šporeta koji je zaboravio da ugasi. „Smrt u Veneciji“ teško da je film koji bi danas mogao biti snimljen u Holivudu.

Dokumentarni film uključuje snimke Viskontija koji odmerava dečake koji su se prijavili na audiciju tokom višegodišnje evropske potrage za Tadzijem. „Koliko je star? Stariji je, zar ne?“, Viskonti pita švedskog režisera kastinga dok im Andresen samopouzdano pozira na audiciji u Stokholmu jednog prohladnog dana u februaru 1970.

„Da, malo. Ima petnaest godina“, odgovara direktor kastinga. „Petnaest? Vrlo lepo“, primećuje Viskonti. „Možete li da ga zamolite da se skine?“. Andresena je ovo očigledno zateklo, ali na kraju je samo skinuo pantalone, a oduševljeni Viskonti objavljuje da je pronašao tačno ono što je tražio.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.