Zašto nema petokrake na grobu predsednika Tita?

Već koliko narednog četvrtog maja 2020. godine navršiće se četrdesetogodišnjica smrti vrhovnog komandanta Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, kao i doživotnog predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita.

Priču iz knjige „Mitovi srpske istorije“ obavljujemo u saradnji sa autorom Dejanom Ristićem i izdavačkom kućom Vukotić Media. Priču „Legenda pobedila istinu“, za objavljivanje na sajtu B92, priredio Dejan Ristić.
Bezmalo isto toliko vremena u javnosti nesmanjenim intenzitetom opstojavaju brojne dileme, kontradiktorni stavovi, dijametralno različite istorijske ocene, ali i beskrajno maštovite i često sasvim besmislene teorije zavere u vezi sa identitetom, bitnim momentima iz života, datumom i uzrocima smrti, mestom, načinom, pa čak i brojem sahrana „najvoljenijeg sina naših naroda i narodnosti“…

Javnost, međutim već decenijama ponajviše intrigira neobičan i krajnje neočekivan izostastanak ideološkog obeležja na grobnom mestu predsednika Josipa Broza Tita.

I tako dolazimo i do, za mnoge, veoma zanimljive i „misteriozne“ „Kuće cveća“ koja se nalazi u kompleksu reprezentativnog i po mnogo čemu izuzetnog prestoničkog Muzeja Jugoslavije.

U središtu samog zdanja nalazi se sarkofag impozantnih dimenzija, izrađen od belog venčačkog mermera, težak čak devet tona, ispod koga se nalaze posmrtni ostaci doživotnog predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita.

Na sarkofagu se, takođe, mimo svih očekivanja, nalazi samo krajnje jednostavan i koncizan natpis koji glasi:

„Josip Broz Tito

1892-1980.“

I tu, u očima teoretičara zavere, počinje pravi pravcati zaplet.

Na ovom mestu je važno ukazati i na to da je Josip Broz Tito, tokom višedecenijskog perioda, uz puno saglasje i angažovanje svojih saradnika, veoma minuciozno i temeljno izgrađivao kult sopstvene ličnosti što je bilo manifestovano brojnim aktivnostima, podizanjem spomenika, imenovanjem ustanova, preduzeća, ulica, trgova i gradova, uspostavljanjem „Štafete mladosti“ i sveopštom idolatrijom jednog predsednika Republike koja je pretila da preraste u svojevrsno obožavanje sasvim izvesno smrtne osobe.

Zamenivši 1945. godine monarhiju Republikom, Jugosloveni se, izgleda, u poratnom razdoblju nisu uspeli ili nisu želeli odreći i fenomena „vladara“, ovoga puta bez prestola, nekakvog doživotnog predvodnika i ideologa što su sve videli ili učitali u ličnost Josipa Broza Tita.

No, vratimo se iznova izostanku upravo tog „misterioznog“, očekivanog i podrazumevanog ideološkog obeležja na predsedničkom sarkofagu.

Naime, izvor svih „dilema“ i „misterija“ nalazi se u činjenici da se, mimo svakog očekivanja, na Titovom grobnom mestu, avaj, nigde ne nalazi petokraka! Drugim rečima, kako se uopšte moglo desiti to da na grobu tog „arhidiktatora, ortodoksnog komuniste i srbomrsca“ nema petokrake?!

I tako smo svi došli u situaciju da bezmalo od samog dana predsednikove sahrane, a to je bio 8. maj sada već daleke 1980. godine, isuviše često kroz medije i publikacije budemo obasipani najrazličitijim i najbesmislenijim teorijama zavere kojima je nedovoljno upućenoj javnosti „razotkrivana misterija“ izostanka ideološkog obeležja na Titovom grobu pod kojim je on ostvario jednu od najznačajnijih i svakako najkontroverznijih državničkih karijera tokom druge polovine prethodnog veka, i to u regionalnim, evropskim i svetskim okvirima.

Ukoliko samo na čas po strani ostavimo sve te teorije zavere i tumačenja samozvanih znalaca, a pažnju posvetimo isključivo istorijskim izvorima i činjenicama doćićemo do sledećeg krajnje jednostavnog i istinitog odgovora na pitanje zašto na predsedničkom sarkofagu u „Kući cveća“ u Beogradu nećemo pronaći nikakvo ideološko obeležje, pa ni drugu Titu toliko blisku petokraku.

Kako bismo odgonetnuli ovu u nauci nepostojeću dilemu i „misteriju“ potrebno je da se podsetimo toga da je još 1960. godine, tokom boravka u SAD u nameri da prisustvuje zasedanju Generalne skupštine UN, drug Tito izrazio želju da poseti Eleonoru, udovicu predsednika Franklina D. Ruzvelta, kako bi u vrtu njihove porodične kuće u kome je bio sahranjen američki šef države iz perioda Drugog svetskog rata njemu i odao počast.

O toj poseti, osim zvaničnih pisanih izveštaja članova jugoslovenske delegacije i brojnih medijskih izveštaja, na posebno zanimljiv i dragocen način svedoči i izuzetan žurnal u produkciji „Filmskih novosti“, nekada jugoslovenskog, a danas prebogatog srpskog nacionalnog arhiva dokumentarnog filmskog materijala.

Vredi ukazati i na to kako je predsednik Ruzvelt sahranjen u monumentalnom pravougaonom sarkofagu, izrađenom od belog mermera, koji se nalazi u samom središtu cvetne bašte njegovog nekadašnjeg porodičnog doma.

Na sarkofagu, gle čuda, ne postoje nikakva ideološka ili državna obeležja osim jednostavnog ispisa koji sadrži ime i prezime pokojnika, kao i godine njegovog rođenja i smrti.

Predsednik Tito je već tokom same posete porodičnom domu Ruzveltovih izrazio neskrivenu zadivljenost jednostavnošću grobnog mesta jednog od najznačajnijih svetskih državnika prethodnog veka te je u narednim godinama, u više navrata, govorio kako bi i on voleo da počiva u središtu svoje cvetne bašte, i to u sarkofagu izrađenog od belog mermera na kome bi se nalazio samo koncizan natpis koji bi sadržavao isključivo njegovo ime, prezime i nadimak, kao i godine rođenja i smrti.

I tako je i bilo urađeno.

Cvetna bašta predsednika Ruzvelta simbolički je bila „iskopirana“ u Beogradu, u objekat pod nazivom „Kuća cveća“ koja, na neki način, natkriljuje privatni jugoslovenski predsednički vrt zasađen najrazličitijim lepim cvećem i drugim biljkama.

Kako bi i jugoslovenski doživotni predsednik, baš kao i njegov američki „kolega“, počivao pod vedrim nebom, vešto je bilo projektovano, a potom i udešeno da sarkofag sa Titovim posmrtnim ostacima bude postavljen neposredno ispod lanterne u „Kući cveća“, drugim rečima pod „otvorenim“ nebom.

Ono što jeste neobičan kuriozitet odnosi se na činjenicu da je „najveći sin naših naroda i narodnosti“ zaista bio sahranjen dva puta, i to tokom jednog te istog dana.

Kada je 4. maja 1980. godine spiker RTV Beograd Miodrag Zdravković kroz suze objavio da je drug Tito umro, počela je ,,bitkaˮ inženjera Dragomira Gavrilovića sa vremenom. Za samo sedamdeset dva sata, koliko mu je stajalo na raspolaganju, bilo je nužno da se u „Kući cveća“ izbetonira površina od 200 m1 u čijem bi sklopu bila grobnica, prostor za mimohod i tribine za nekoliko stotina visokih zvanica iz čitavog sveta.

Uprkos izuzetno kratkom vremenskom roku i iscrpljenosti, sve je bilo završeno na vreme – u rano jutro 8. maja 1980. godine. Bila je spremna i monumentalna nadgrobna ploča specijalno za tu priliku izrađena od aranđelovačkog venčaca, teška čitavih devet tona.

Kako je inženjer Gavrilović u više navrata kasnije svedočio, ,,bilo je jasno da se ona [mermerna ploča teška devet tona] samo pomoću dizalice može postaviti na grob, a tako dugotrajan i neizvestan čin ne bi bio baš efektan pred svetskim kamerama. … Odlučili smo da umesto prave nadgrobne ploče stavimo masku, takođe mermernu, ali znatno lakšuˮ.

I dok je, zahvaljujući televizijskom prenosu bezmalo čitav svet netremice pratio sahranu predsednika Tita od koga su se tu, u ,,Kući cvećaˮ, opraštali brojni svetski zvaničnici, inženjer Gavrilović je strahovao ,,da se nešto ne otme kontroli. Pitao sam se, šta ako sveže zalepljene pločice [od kojih je bila sačinjena mermerna maska koja je trebalo da simulira predsednički sarkofag] počnu da otpadaju?ˮ.

Ipak, sve je, na sreću, proteklo bez neprijatnih iznenađenja. Kada su se kamere ugasile, a državnici napustili kompleks, tačno u 16.30 časova započeo je i poslednji čin predsedničke sahrane. Ovoga puta, bez prisustva javnosti i zvaničnika.

Sanduk sa posmrtnim ostacima predsednika Tita, koji je tri dana pre toga zakovan stigao iz Ljubljane u Beograd, izvađen je iz grobnice, obložen bakarnom maskom i ponovo spušten na dno. Da bi predsednik Tito počivao što mirnije, preko sanduka je stavljena betonska ploča, pa je tek tada preko nje bila postavljena ona mermerna, teška neverovatnih devet tona.

Tako je tek u kasnim večernjim satima tog 8. maja 1980. godine, u prisustvu svega nekolicine ljudi, konačno bila okončana sahrana predsednika Tita.

I tako dolazimo do sasvim jednostavnog i u istorijskim činjenicama utemeljenog odgovora na višedecenijsko pitanje zašto nema petokrake na sarkofagu predsednika Tita što bi nadamo se, jednom za svagda, trebalo da stavi tačku na još jedan u beskrajnom nizu naših savremenih mitova koji dugi niz godina zaokuplja pažnju javnosti na prostorima nekadašnje SFR Jugoslavije, ali i šire.

Da li će do toga, na posletku, i doći zavisi isključivo od nas, odnosno od naše spremnosti da odbacimo sopstvenu lakovernost, sklonost mitovima i ,,misterijamaˮ, i da već jednom konačno počnemo da poklanjamo poverenje istorijskim činjenicama i stručnjacima.

(B92)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.