U trendu

Zašto se ne sećamo ranog detinjstva?

Do određene mere je istina da sposobnost deteta da verbalizuje neki događaj u vreme kada se dogodio, predviđa koliko će se dobro sećati toga nekoliko godina ili meseci kasnije.

Istraživanja sugerišu da su sećanja često izgubljena ako nisu verbalizovana.

Jedna laboratorijska grupa sprovela je malo istraživanje. Razgovarali su sa mališanima koji su pet godina ranije imali neku nezgodu pa su završila na hitnom bolničkom lečenju (radilo se o uobičajenim dečjim povredama).

Oni koji su tada bili stariji od 26 meseci i već su počeli pričati, setili su se onoga što im se dogodilo. Mlađi od 26 meseci setili su se vrlo malo toga ili čak ničega.

Međutim, većina istraživanja o ulozi jezika fokusira se na određeni oblik izražavanja koji se naziva narativ i njegovu društvenu funkciju. Kad roditelji prepričavaju deci uspomene, implicitno ih podučavaju narativnim veštinama – koje je događaje važno zapamtiti i kako strukturirati razgovor o njima na način koji drugi mogu razumeti.

Za razliku od jednostavnog prepričavanja podataka u činjenične svrhe, prisećanje se vrti oko društvene funkcije razmene iskustava sa drugima.

Na taj način porodične priče održavaju dostupnost sećanja toekom vremena, a takođe povećavaju koherentnost priče, uključujući hronologiju događaja, njihovu temu i nivo osećaja. Koherentnije priče pamte se bolje.

Pamćenje takođe ima različite društvene funkcije u različitim kulturama.

U zemljama koje cene samostalnost, npr. u Americi i Zapadnoj Evropi odrasli ljudi se sećaju dublje u detinjstvo od onih koji su živeli u kulturama koje više cene povezanost sa drugima.

To sve zavisi od roditeljskog stila odgajanja pa su tako na Zapadu roditelji više fokusirani na individualni doživljaj deteta, ono što ono želi i oseća, a manje na povezivanje sa drugim ljudima i na društvene rutine.

Iako još uvek postoje stvari koje ne razumemo u vezi sa amnezijom iz detinjstva, istraživači napreduju. Postoji sve više prospektivnih longitudinalnih studija koje prate pojedince od detinjstva do odrasle dobi.

To pomaže u davanju tačnih izveštaja o događajima, a što je bolje nego retrospektivno tražiti od tinejdžera ili odraslih da se prisete prošlih događaja koji nisu dokumentovani.

Takođe, kako neuronauka napreduje, nesumnjivo će biti sve više studija koje se odnose na razvoj mozga i razvoj pamćenja. To bi nam trebalo pomoći da razvijemo i druge mere pamćenja, osim verbalnih izveštaja.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar