U trendu

Živimo li u laži: Naučnici ne odbacuju mogućnost da smo u matriksu

Kraljevsko društvo iz Londona objavilo je naučni rad pod nazivom “Mogućnost i posledice življenja u kompjuterskoj simulaciji”. Dvojica naučnika od kojih je jedan utemeljivač nauke o kvantnoj informaciji zaključili su da mogućnost da živimo u simulaciji nije isključena.

Autori naučnog rada su dvojica kanadskih matematičara, Aleksander Bilbo Delisle i Žil Brasar. Jedan od njih je pionir kvantne nauke o kvantnoj informaciji i pionir kvantne kriptografije.

Profesor Brasar zapravo je utemeljio nauku o kvantnoj informaciji. U naučnom radu dvojica naučnika navode kako je pod određenim pretpostavkama moguće izvesti Drakeovu jednačine za proračun mogućnosti koliko je svemir rezultat usmerene simulacije.

Procenjujući labava ograničenja za neke od uslova u toj jednačini, proizilazi da mogućnost ipak nije tolika koliko se pre pisalo da jeste, posebno u scenariju u kojem su simulacije ponavljajuće.

Dvojica matematičara istraživala su i mogućnost posmatranja takve simulacije spolja i predstavili mogućnost opšteg napada koji bi zaobišao pokušaje korišćenja kvantne kriptografije unutar simulacije, čak i ako su kvantne osobine simulacije autentične.

Dosta komplikovan uvod ipak otkriva kako su dvojica naučnika na utemeljen način zaključila kako je moguće da zaista živimo u simulaciji iako ta mogućnost nije tako izražena kako se pisalo u nekoliko navrata proteklih godina.

Odakle uopšte interes za istraživanje mogućnosti da zapravo živimo u simulaciji?

I Aleksander Bilbo Delisle i Žil Brasar pišu kako je prilično jeziva ideja da zapravo ne živimo, nego da je to simuliran život kakav je opisivan u romanu “Simulacron-3″, a pogotovo u filmskoj trilogiji “Matriks”.

Oni navode da sva dosadašnja istraživanja o tome, nisu bila naročito ozbiljna. Izuzev, studioznog istraživanja Nika Bostroma, švedskog filozofa sa Univerziteta u Oksfordu.

Švedski filozof postavio je tezu da ako društva ne nastoje da se samounište pre nego što pribave tehnologiju nužnu za eksploataciju znatnog dela računarske snage inherentno dopuštene zakonima fizike, mogućnost da živimo u simulaciji približava se maksimalnoj mogućnosti.”

Kvantni računari kao glavni preduslov
Bostromovo mišljenje tumači se pesimističkim, ali jedino je prihvaćeno kao suvislo kada se o ovoj tematici radi pa je tako dospelo i u mejnstrim svetske medije. S njim se složio i  Ilon Mask, koji je rekao kako su šanse da živimo u stvarnosti jedan naprema milijardu.

Međutim, dvojica matematičara ne slažu s time da je mogućnost da živimo u simulaciji baš tolika.
„Uprkos nekim našim argumentima koji su kompatibilni s takvim gledanjem, pokazujemo kako bi cena simuliranja naše okoline i mogućnost ponavljajuće simulacije upućivala na to da je i u najrealističnijim scenarijima mogućnost zapravo u korist našeg života u stvarnosti“,  navode kanadski naučnici.

Ono što je sasvim sigurno u takvom razmišljanju jeste kako je praktično nemoguće simulirati fizikalni model naše stvarnosti na postojećim resursima. Za to bismo morali da imamo funkcionalne kvantne računare. A ni to ne mora biti tačno ako ne postoji tačka u kojoj gustoća informacija našeg sveta postaje beskonačna ili je gravitacija zaista izvan dosega kvantne mehanike pa zahteva čak i snažnije kompjuterske sisteme.

Zašto ne možemo da putujemo brže od svetlosti?
Bostrom i Ilon Mask nisu jedini koje je zaintrigirala ideja o tome da zapravo živimo u simulaciji.

Prošle godine, poznati astrofizičar Nil de Gras Tajson procenio je da je šansa da živimo u simulaciji čak 50:50.

„Možda je upravo to razlog zbog kojeg ne možemo da putujemo brže od brzine svetlosti. Jer, kad bismo to mogli, bili bismo u mogućnosti da dospemo do druge galaksije pre nego što je uspeju da je programiraju. Zbog toga je programer postavio baš to kao ograničenje“, rekao je de Gras Tajson.

Da je snaga računara presudan činilac u stvaranju ovako kompleksne simulacije kakva je naša stvarnost, smatra i nuklearni fizičar Zore Davudi s MIT-a.

„Mi živimo u svetu kojim vladaju zakoni matematike s naizgled proizvoljnim konstantama. I to otvara pitanje. Ako svemirom u celini vladaju ti zakoni, ne bi li ga dovoljno snažan računar mogao tačno simulirati. Da li bi naša stvarnost mogla biti neverovatno detaljna simulacija postavljena od neke znatno razvijenije civilizacije“,  pita se Daovudi.

Ima i onih koji tvrde kako postoji i tačan trenutak kada ćemo zaista saznati da li je tako nešto moguće.
„Jednom kada izumimo takvu tehnologiju, mogućnosti se okreću od udaljene mogućnosti prema 50:50, dakle od toga da smo stvarni pa do toga da sasvim sigurno nismo, ako bi takav proračun bio ispravan – rekao je astronom Dejvid Kiping.

Kvantni fenomen u stvarnosti
U ovom trenutku ipak ne znamo hoćemo li uopšte moći da stvorimo takvu tehnologiju, verovatnije je da ćemo doći do neke neprelazne tačke s koje ćemo teško ili nikako moći dalje. Tako se barem u ovom trenutku čini, prenosi Večernji list.

Jedan naučni medij plastično opisao kako bi “naša“ simulacija zaista mogla da izgled. Neka, na primer, objave u vestima, otkriće da živimo u simulaciji. Sve oko nas, pa i naša tela i umovi namerna su iluzija.

Naše je postojanje virtualno, nikada zapravo nismo postojali. Mi smo tek nizovi jedinica i nula, bitova. Pretpostavimo da je celi svet računarski program gde moramo rešavati kompleksne probleme kako bismo se pomaknuli na viši nivo, i lično i kolektivno. Tako, ako ste rođeni u razvijenoj zemlji, vaš je igrač, gejmer, izabrao izazovniji put. Ili su nas naši gejmeri napustili čim su posložili mapu za igranje, nivo za koji smo zamišljeni. Kolektivno, verovatno bi se pojavio strah da će neko našu igricu jednostavno – ugasiti.

U tom slučaju, počeo bi i talas kriminala, mnogi bi umislili da mogu da rade šta žele, da kradu, pljačkaju, provaljuju, a rastao bi i broj tuča, pa i ubistava. Jer, to otkriće svakoga bi oslobodilo bilo kakve krivice, s obzirom da je sve simulacija. Pojavili bi se sigurno i različiti religijski kultovi, a mnogi od njih bi tvrdili kako su zapravo svo vreme bili u pravu. Propast društva bila bi neminovna.

Sama Drakeova jednačina kojom se bave dvojica kanadskih matematičara zapravo je postavljena u svrhu proračunavanja mogućnosti da nismo sami u svemiru, a pomoću nje procjenjuje se broj drugih inteligentnih civilizacija u našoj galaksiji koje bi sada mogle postojati.

Na temelju te jednačine, dakle, proračunata je ova po kojoj bi se proračunavala mogućnost da zapravo živimo u simulaciji. Ta formula Bibeau-Delisleu i Brassardu ponudila je dva moguća ishoda – ili živimo u simulaciji ili je mali deo napredne računarske snage posvećen simulaciji naših mozgova.

„Društvo bića sličnih nama, ali s mnogo većim tehnološkim napretkom, moglo bi zaista da odluči kako nije baš etički simulirati bića s dovoljno preciznosti kako bi ih učinili svesnima zavaravajući ih i držeći odsečenima od stvarnog sveta – zaključuju dvojica naučnika zašto bi drugi scenarij mogao biti tačniji.
Bolje je, dakle, u tu svrhu simulirati samo ljudski mozak. Kao u Matriksu. Možemo li onda iz te simulacije pobeći, kao likovi te kultne filmske trilogije?

„Ako je kvantne fenomene teško izračunati na klasičnim sistemima kao što verujemo da jeste, simulacija koja bi činila naš svet najverovatnije bi se vrtela na kvantnim računarima – kažu oni.

Međutim, neki vanzemaljski entitet koji to kontroliše ne bi mogao da izmeri kvantnu prirodu našeg sveta, a da se ne razotkrije. Kvantna kriptografija koristi isti princip, a Brasard je, dakle, njen pionir. Ta činjenica, da bi se gejmeri te simulacije morali pokazati, nama bi mogla da omogući da napravimo enkriptirane planove koji su sakriveni od tih naših gejmera, poput premeštanja sebe samih u vlastite simulacije.

Međutim, opet, mogla bi da nas dočeka i nova obmana, a to je da nam stvore privid kako je moguće da sakrijemo informaciju, a oni zapravo za nju znaju sve vreme.

„Ako se simulatori posebno naljute na naš pokušaj bekstva, mogli bi nas poslati i u simulirani pakao gde bismo barem dobili potvrdu kako zaista živimo unutar simulacije i da naša paranoja nije bila neopravdana“, zaključuju kanadski matematičari.

Ako je tako, onda nam nema spasa, zauvijek ćemo ostati zarobljeni, a zli gospodari će nas stalno obmanjivati. Brasar i Bilbo zaključak naučnog rada podelili su na tri dela.

  1. Naša stvarnost mogla bi se simulirati na kvantnim, ali ne i na klasičnim računarima.
  2. Simulirane civilizacije mogle bi stvoriti vlastite simulacije onda kada stvore za to nužnu tehnologiju.
  3. Ponašanje inteligentnih bića nezavisno je od činjenice da li su stvarna ili simulirana.

„U izostanku dodatnih dokaza ukupne proporcije simuliranih bića dobra je procena mogućnosti da živimo u simulaciji. Taj poslednji zaključak pozajmili su od samog Bostroma, zato što se bez te teze teško može raspravljati o ovoj temi u merljivom aspektu“,  navode naučnici.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.