Šta sve propuštamo u životu? (video)

Priča nije skorašnja, ali smatramo da je treba ponavljati i isticati, kako bi ljudi postali svesni da dopuštaju da život naprosto prolazi pored njih…

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu i počeo da svira violinu. Bilo je hladno januarsko jutro. Svirao je je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao.

Foto: Huskyherz/Pixabay.com

Foto: Huskyherz/Pixabay.com

Nakon tri minuta, sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja i nastavila da hoda. Nakon par minuta, neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.
Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom.

Sakupio je 32 dolara. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.
Niko nije znao da je violinista bio Džošua Bel (Joshua Bell), jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, i to na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Džošua Bel je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu, gde je karta koštala 100 dolara.

Ovo je stvarna priča. Džošua Bel je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list „Vašington post“ o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li i koliko ljudi u svakodnevnom životu:

  • primećuju lepotu
  • zastaju da bi u njoj uživali
  • prepoznaju talenat u neočekivanom kontekstu

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko još drugih stvari na isti način propuštamo?

 

Pogledajte komentare (5)

5 komentara

  • Louis Krstic

    Treba znati kada je vreme za rad a kada za odmor; Kada je za kupovinu a kada za ručak… Ako sve to pomešamo onda postajemo izgubljena i neuspešna osoba ali i društvo. To što je svirao neko, nekima poznat, mnogo jaka stvar, da li sam nečiju sliku obesio na zid moje sobe ili sam nekoga lično slušao… Znate onu: „Čoveku koji duboko razume život lepo je i u samoj kolibi baš kao da je u najlepšoj palati, onima drugim čak ni u palati nije lepo jer se i tu osećaju kao da su u kolibi…“ Nezadovoljan čovek je svugde nezadovoljan a srećan je svugde srećan.

  • Ljiljana Naumoski

    Ovaj tekst me je oduševio, naročito deo gde su deca najviše obratila pažnju na violinistu. Mi odrasli zaboravljamo da smo, iako odrasli, uvek i deca. Valjda kada „porastemo“, treba da nas je sramota da budemo i deca. Deca su radoznala – odrasli već sve znaju, naučili su. Deca su spontana – odrasli su kontrolori. Deca su neposredna – odrasli promišljeni. Deca su razigrana – odrasli su ozbiljni. Kada postanemo odrasli, mnogo stvari propuštamo u životu i zaboravljamo kada smo bili deca pa tako utičemo i na našu decu. Dozvolimo sebi da svaki dan budemo pomalo deca.

  • Ana Savić

    Propuštamo mnogo u životu, ne cenimo prave vrednosti. Tekst je odličan, genijalno.

  • Lidija Tomić

    Super naravoučenije.

  • Marija Đokić

    Ne pamtim da me je ijedan tekst tako oduševio ko zna koliko vremena. Fascinantno! Deca su pokazivala najviše pažnje. Eto šta nam ostaje – da se priupitamo. Hej ljudi, šta je to sa nama, šta je sa našim snovima, šta je sa svom lepotom, osećanjima, osmesima?! Kuda mi to idemo i čemu žurimo?! Mislim da bi ovo trebalo iskopirati na papir i zalepiti ispred sebe kako bismo se svakog jutra podsetili ko smo i šta sve zaista propuštamo i takođe da se priupitamo radi čega to propuštamo.

Ostavite komentar