Tenis je pre dva dana okrenuo potpuno novi list. Dominantni status Rodžera Federera koji je bio zvezda vodilja belog sporta još od kraja prošle decenije, kada je oborio rekord Pita Samprasa, plus uzimanje zdravog za gotovo da će Švajcarac zauvek biti upamćen kao najbolji svih vremena, sada je i te kako načet.
Trijumf Novaka Đokovića na Rolan Garosu kojim je postao prvi teniser od 1969. koji je nanizao sve četiri najveće titule u nizu, nešto što ni Federer nije uspeo, izbacila je našeg asa u istu ravan sa šest godina starijim asom iz Bazela.
Iako Federer još vodi u nekim od najvažnijih parametara za određivanje ko je najbolji svih vremena, Đoković se pariskim uspehom znatno približio, mada će mnogi reći i – izjednačio.
Jer, tačno je da Federer još uvek ima pet najvećih pehara više od Đokovića ali nikada ih nije držao sve zajedno kao što će to srpski as raditi bar još tri nedelje, do početka odbrane titule na Vimbldonu, a nadamo se i duže.
Drugi Federerov važan atribut je kraljevski staž – tačno 100 nedelja je duži od Đokovićevog, što znači da novopečenom pariskom šampionu treba još skoro dve godine da ga stigne. Ovo deluje mnogo dostižnije nego broj osvojenih grend slem titula. I tu je kraj Federerovih prednosti.
Đokovićeve su – nekalendarski Grend slem koji je ostvario na Garosu, superiornost kakvu svet vrhunskog tenisa ne pamti. Jer jedina dvojica koji su to sada uspeli da ostvare – Don Badž i Rod Lejver – ipak su slično postigli kada je konkurencija bila znatno, znatno slabija, čak amaterska.
Drugo, Đokovićeva dominacija na mastersima 1.000, drugom turnirskom nivou po važnosti. „Nole” ne samo da je rekorder u broju njihovih titula, već je i jedini osvojio osam različitih. Samo mu Sinsinati nedostaje i posle pariskog uspeha to je i jedini veliki pehar koji nema u vitrinama.
Treće, Đokovićeva nadmoćnost u međusobnim duelima. Iako je u tenisu važnije ko ima više titula i koju poziciju zauzima na ATP listi, suština svakog sporta je – ko je bolji na terenu. A tu je Đoković u pozitivnom skoru sa obojicom najvećih rivala.
Četvrto, najbolji teniser sveta dominira i kada su novčane nagrade u pitanju. U Parizu je prvi u istoriji probio zaradu od 100 miliona dolara, ali to je jedini rekord koji je osuđen na rušenje, jer nagrade rastu i pre ili kasnije neko će ga prevazići.
Peto, Đokovićeva ogromna prednost su godine. Dok je Federerova zvezda na zalasku i teško je poverovati da išta od ovoga može da popravi, Đoković je tek ušao u zenit. Ako nastavi ovako da igra, a konkurencija se ne pojača, može da osvaja i te kako mnogo. Može ne samo da postigne više od svojih prethodnika nego i da naslednicima u amanet ostavi nemoguću misiju.
Đoković jedino zaostaje na tabeli ukupnog broja titula i broja pobeda, ali to je zato što mnogo manje igra nego nekadašnje legende. Upadljivo je koliko su Džimi Konors i Ivan Lendl odskočili u ovoj statistici, ali u to vreme se igralo mnogo više, jer je tenis bio manje naporan. Međutim, kada se saberu grend slemovi, Amerikanac i Čeh znatno zaostaju. Oni su ipak bili vladari manjih turnira.
Ni olimpijski bilans mu ne ide na ruku jer jedini od aktuelnih asova nema zlatnu medalju. Na sreću, Igre u Riju dolaze u pravom trenutku, tako da bi taj minus mogao da eliminiše već u avgustu.
A sad ono što je možda i najvažnije – Đoković ne sme da se uljuljka na lovorima.
Kao opomena mogu da mu posluže Federerove reči posle trijumfa u Melburnu 2010. Na pitanje da li bi bio zadovoljan kada bi osvojio još tri velika pehara do kraja karijere – odgovorio je odrečno, istakavši da želi mnogo više.
A od tada je osvojio samo jednu titulu, 2012. u Vimbldonu. A imao je 29 godina, isto koliko Đoković sada.
(Vojin Veličković, Politika)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.