Ćirilica u tehnološkoj eri (3)

Zakasnela pojava Interneta u našem informatičkom prostoru (tek 1995. godine) donela je kvalitativni pomak u korišćenju računara, jer se sve veći i veći broj korisnika odlučivao na kupovinu računara. Ovo kašnjenje se, međutim, nadovezalo i na nerešeno pitanje podrške za srpski jezik i pismo. Početni kompromis u vidu korišćenja latinice bez dijakritičkih znakova (reč „Švrća“ biste napisali „Svrca“) ubrzo se ustoličio kao nezvanični „standard“ u rastućoj domaćoj www i e-mail razmeni, s obzirom na to da nije smetao ekonomiji i nezavisnim medijima koji su bili glavni protagonisti razvoja domaćeg Interneta, a koji su kao de facto standard gotovo svi bili usvojili latinicu. Postepeno poimanje da postoji višejezička podrška i da je srpski jezik najzad na računaru koji radi pod Windows-om moguće koristiti na način ravnopravan bilo kom drugom jeziku uticalo je na to da se poveća broj „normalnih“ latiničnih stranica sa svih 30 srpskih latiničnih slova (dakle i šđčćž), ali je ćiriličnih i dalje ostalo smešno (zapravo, bilo bi smešno da nije tužno) malo. Tome na ruku išla je i činjenica da je pitanje „srpskih slova“, što je postala nezvanična sintagma kojom su se u domaćoj periodici označavala specifično srpska latinična slova, postalo opsesivna tema svih računarskih časopisa, dok se pitanju višejezičke podrške koja bi uključivala i ćirilicu (a koja je već postojala, ali širem sloju korisnika nije bila dovoljno poznata) uopšte nije ni prilazilo.

Tako se postepeno, a u skladu s nacionalnom karakteristikom da se „posipamo pepelom“ i više nego što se od nas traži, te da se često onih stvari kojima se najviše ponosimo najviše i stidimo, već zavisno od opštih okolnosti, formirala atmosfera u kojoj je korišćenje latinice na Mreži bilo shvaćeno kao stvar etikecije i dobrog tona, pa time i neke vrste „nepisanog zakona“, jer „postoje korisnici koji nemaju instaliranu podršku za ćirilična slova“. Ovaj argument je u prvim danima nacionalnog web prostora možda i imao određenu težinu i opravdanje, ali ih je u potonjim godinama sasvim izgubio, jer je većina korisnika dobijala računare s već instalisanom višejezičkom podrškom, čega bi manje verzirani među njima možda i postali svesni da su kojim slučajem tu podršku imali priliku za nešto i da koriste. Umesto toga, mnogi korisnici računara kod nas smatrali su, a nije retkost da neki i danas smatraju, da je za korišćenje ćirilice na računaru potrebna neka posebna čarolija i znanja kojima pristup imaju samo malobrojni iz kruga posvećenih: istina je, međutim, dijametralno suprotna. Korišćenje ćirilice na računaru je, u slučaju srpskog jezika, danas potpuno transparentno i podržano u svim segmentima, tako da je čak moguće i zadavanje ćiriličnih imena fajlova i sve ostalo što svakodnevni rad na računaru podrazumeva. Problem je u tome što je pojmu ćiriličnog pisma danas kod mnogih korisnika računara u Srbiji konotiran karakter „nacionalnog simbola“, primerenog pozivnici za svadbu, ali ne i svakodnevnom radu, s obzirom na to da ne raspolaže punom funkcionalnošću. Realnost demantuje i ovaj stav: ćirilično pismo je na računaru, kao što smo već objasnili, potpuno funkcionalno, isto koliko i u „papirnoj“ varijanti. Osim toga, razvila se i određena, ničim nepotkrepljena „semantička podela“, pa se latinica često shvata kao pismo primerenije, recimo, advertajzingu ili biznisu, dok je ćirilica navodno adekvatnija za istoriografsku ili, recimo, versku literaturu.

Novi obrazac političke korektnosti koji su u Srbiju doneli procesi tranzicije dodatno je produbio ovaj jaz. Apsurd je utoliko veći ukoliko se ima u vidu da je ćirilično pismo pravno favorizovano, s obzirom na to da jedino ima položaj zvaničnog, dok je svakodnevni život, štampa, televizija, ali i državna infrastruktura (recimo, informacioni sistemi državnih fondova, pošte, policije i drugih strateških institucija) vizuelno i tehnološki vezan prevashodno za latinično pismo. Ćirilica je zastupljena isključivo u striktno formalnim prilikama (dnevnik državne televizije ili, recimo, državni obrasci), dok je ono što čini stvarni život uglavnom ispunjeno latiničnim pismom. Država se, dakle, u ovoj sferi oglušuje o svoje sopstvene propise, ne čineći gotovo ništa da pomogne opstanak ćiriličnog pisma u uslovima novih tehnologija niti razmišljajući o dalekosežnim posledicama takvog ponašanja. Tome doprinosi i u jednom delu javnosti, pa i državne administracije uvreženo uverenje da ćirilično pismo simbolizuje balkansko, ruralno i konzervativno, dok je latinično pismo izraz evropeizma i kosmopolitizma kojem (bi trebalo da) stremimo. Zanimljivo je pritom spomenuti da je insistiranje na latinici uvek bilo mnogo jače iznutra nego spolja: u Windows-u 95, primera radi, podrazumevano pismo za Serbian podešavanje, bilo je ćirilično, što je izazvalo buru negodovanja u domaćoj informatičkoj literaturi. Ne znamo da li je Microsoft njihovo pisanje uzeo za osnov svog ponašanja prema našem tržištu, tek u Windows-u 98 vraćeno je Serbian (Cyrillic) i Serbian (Latin) podešavanje, a potonje verzije Windows-a dopuštaju čak da i sistemski font, kao i ispisivanje naziva dana i meseci, u slučaju srpskog, budu ili ćirilicom ili latinicom, dok se ranije podrazumevala isključivo ćirilica. Isto tako, kompletan tržišni nastup, kao i komunikacija sa javnošću kompanije Microsoft Jugoslavija zasniva se na latiničnom pismu, što može upućivati i na njihova opredeljenja u pogledu budućih, lokalizovanih (prevedenih na srpski) verzija njihovih ključnih proizvoda – Windows familije operativnih sistema i programskog paketa Office.

Pitanje koje se s lingvističke tačke gledišta postavlja jeste kolikom je cenom srpski jezik platio svoju dvoazbučnost i nije li ta cena previsoka? Njega ostavljamo za neku drugu priliku, naglašavajući ovom prilikom samo njegovu suštinsku važnost i stalnu aktuelnost.

Ono što je suštinsko pitanje ovog teksta jeste da li je kasno za poteze kojima bi se sprečila dalja degradacija ćiriličnog pisma u Srbiji i stimulisala njegova upotreba u javnom diskursu. O tome čitajte na ovim stranicama uskoro.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.