U trendu

Komad „Living Room“ oduševio na otvaranju BITEF-a u BDP-u

BEOGRAD – Premijera komada “Living Room” Ersana Montaga kao festivalska produkcija, otvorila je sinoć 54. i 55. izdanje BITEF-a u Beogradskom dramskom pozorištu pred izuzetno zadovoljnom publikom, koja je učesnike i autorski tim nagradila višeminutnim ovacijama.
Dvostruko izdanje BITEF-a se prvi put u dešava u istoriji ovog međunarodnog pozorišnog festivala, iz razloga što prošle godine nije bilo moguće da se održi usled pandemije, tako da je bila više u onlajn formatu, i zato se sada na ovaj način sve nadoknađuje.
Nemački reditelj turskog porekla stvorio je veoma neobičnu i atraktivnu predstavu, čiji je kompletan autor, jer osim režije potpisuje idejni koncept – dramaturgiju, scenografiju i dizajn svetla.
Autentičan, originalan, sasvim svoj, autor pripoveda jednu univerzalnu priču sa malo dijaloga i replika, više je fokusiran na neverbalne radnje u funkciji razvoja fabule.

Impresivna kolosalna scenografija predstavlja rotirajuću scenu, tako da se pozornica menja u skladu sa promenom okruženja, što je vanserijski doživljaj i svakako posebno iskustvo.

Montag gradi postepeno sudbinu operske dive u dva različita vremenska perioda, u istom stanu, tačnije identičnoj dnevnoj sobi, odatle i originalni naziv drame na engleskom -“Living Room”.

Raspad bivše zemlje Jugoslavije kao makrosvet simbolično se pretvara u jedan mikrosvet, upravo spomenute protagonistkinje, čija je karijera bila u velikom usponu, da bi se onda najednom zaustavila i stagnirala, što njena publika nije očekivala.

Simbolično, drama kreće na dan smrti Josipa Broza Tita, što je jasna aluzija na kraj jednog velikog poretka, i tako se zbog toga otkazuje premijera opere “Toska” u kojem je trebalo da nastupi junakinja.

Komad sa malo reči oslikava na naturalističan i realističan način svakodnevnicu bez cenzure, što znači da ako neki od likova kuva ručak, glumac onda zaista to i čini, i jelo se sprema do kraja, bez montaže, bez rezova, skraćenja, sve je u realnom vremenu, integralno.

Isto važi za ćutanje na sceni, plakanje junakinje, gledanje u pod ili plafon, ili čak spavanje popodne na krevetu pred opersku premijeru, sve traje dugo i razvučeno, mada predstava traje svega sat i po.

Predstava ilustruje i slika život kakav jeste, gotovo dokumentaristički, kao da je u pitanju “kamera iz ruke”, koja prikazuje sve moguće kadrove, bez katalizatora i selekcije.

Promena scenografije na kružnoj platformi svakako je najatraktivniji deo predstave, jer prikazuje više dimenzija tih prostora u kome tumaraju i lelujaju junaci ove nesvakidašnje drame.

Čak se u jednom trenutku komad pretvara u radio dramu, odnosno, junakinja je sve vreme na sceni dok kuva ručak i sluša radio emisiju u kojoj je ona gost, a snimak je od ranije.

Zavodljiv glas legende voditeljstva Dejana Đurovića, koji vokalom zaista i “igra” sebe, ispituje opersku umetnicu o njenom životu, i tek tu publika, pri kraju predstave zapravo i saznaje nešto o njoj.

Vesna Čipčić samouvereno, snažno i hrabro nosi ovu predstavu, iako se njen lik pojavljuje tek u drugoj trećini, skoro polovini scenskog dela.

Emotivno, bez mnogo reči na sceni, uspeva da dominira svojom ekspresijom lica, i dok samo plače ili dok je zbunjena, zamišljena, kroz reminiscenciju svog prošlog i možda (?) promašenog života.

Mlađe kolege u ostalim ulogama – Iva Ilinčić kao mlađa verzija operske solistkinje, Ljubomir Bulajić kao njen muž u tim mlađim danima i Aleksandar Jovanović, više su bili efektna “scenografija” glavnoj glumici, u zajedničkom cilju da ona zablista punim sjajem.

Velika sala „Olivera i Rade Marković“ BDP-a je bila puna značajnim ličnostima javnog života koji su u dahu pratili ovu čarobnu predstavu, koja svojim vizuelnim rešenjima opčinjava na prvi i treći pogled.

Osim Vesne Čipčić, najviše ovacija je doživeo voditeljska legenda Dejan Đurović, kome je reditelj Montag pomogao da izađe na scenu, jer je slabije pokretan, što je bila scena koja se ne može režirati.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.