Marić: Umetnost je gama nož u vremenu kada je etika šokirana

BEOGRAD – Od naslovne uloge u biografskom filmu o Sergeju Dovlatovu i velike pažnje koju je privukao na Berlinskom filmskom festivalu u februaru, pa do liste „Evropske zvezde u usponu“, 2018. je bila više nego uspešna godina za mladog srpskog glumca Milana Marića.

On skromno kaže da se još nije bavio rekapitulacijom i da čeka praznike da se zaustavi i promisli o svemu, ali da je ovo ipak godina sa dosta lepih događaja.

Od tumačenja ruskog pisca i disidenta, što je Marićeva prva glavna uloga, preko uloga u serijama „Nemanjići“, „Jutro će promeniti sve“, „Vojna akademija“, do Rjepnina u predstavi „Roman o Londonu“ Beogradskog dramskog pozorišta i komada „Zašto je poludeo gospodin R?“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Marić hrabro bira različite uloge.

„Nekako idem iz krajnosti u krajnost. Mislim da je to ispravan put i da bi mlad glumac trebalo na različite načine da se bavi ovim poslom, da tako upoznaje sebe i da greši. To je prednost mladosti i poprilično je važno da kao mlad ne upadneš u sigurnu zonu, nego da sebe stalno guraš u nepoznato i da eksperimentišeš“, rekao je Marić u intervjuu Tanjugu.

Sa utabanom stazom i rutinom, Marić smatra da njegova profesija prestaje da živi.

„Da bi ovaj posao ostao zaista živ, zavisi od samog glumca i njegove spremnosti da se baca u nepoznato, iako je to ponekad teško, jer svima nama je potrebno da imamo sigurnu luku i da u nekom trenutku kažemo: E dosta mi je da me šibaju vetrovi“, primetio je Marić.

U tome se, prema njegovim rečima, hrabrost podrazumeva, ali da je pitanje šta je hrabrost danas.

„Po mom mišljenju hrabrost nije poricanje strahova, nego se hrabrost pokazuje odnosom prema strahovima, pronalaženjem sopstvenih strahova i borbom sa strahovima“, istakao je Marić.

Priznaje da ga je „Dovlatov“ promenio: „Otišao sam u Rusiju kao momčić, vratio sam se kao momak“.

„Prvo, tamo sam bio sam, drugo to je moja prva glavna uloga i mislim da ću, šta god da mi se desi u karijeri, pamtiti tu prvu ulogu, a što se tiče Dovlatova kao karaktera, meni je bilo najvažnije da prepoznam šta su pitanja kojima se on bavio, a to su egzistencijalna pitanja koja sve nas muče – šta ja sa svojim životom želim u emotivnom smislu, šta na poslovnom planu, šta u prijateljstvu, šta sam sa sobom“, rekao je Marić.

Nepristajanje na okolnosti i suluda borba protiv paralelnog sistema vrednosti privukla ga je i liku Rjepnina.

„Imamo sistem vrednosti i ogledalo sa paralelnim sistemom. To vidimo u našem društvu, mi živimo to ogledalo u kome je sve izokrenutio i naopako. Tako Rjepnin živi obrnut sistem vrednosti i ne pristaje na to, pokušava da se bori po cenu svog života. I kod njega i kod Dovlatova pronalazim to pitanje etike, koje je danas diskutabilno i bilo bi poželjno da se vratimo korak-dva unazad, jer se svi trudima da pokažemo da smo etični, a suštinski ne znamo tačan odgovor šta je etika danas u 21. veku“, istakao je Marić.

Važno je, smatra, pitanje ličnog sistema vrednosti u globalnom sistemu koji se menja.

„Danas su nam svima puna usta tog zlog kapitalizma, ali put kojim ide čovečanstvo jeste da se gubi individualnost, empatija, ljubav, sreća, sitna zadovoljstva, da stanemo i vidimo šta smo uradili. Umesto toga smo neprestano pritisnuti da idemo dalje, dalje i dalje, sistem te stalno tera da trčicš maraton i unutar svega toga moraš da prepoznaš koji maraton ti trčiš, koliko možeš da trčiš i da onda staneš i vidiš šta si uradio, da kažeš: Hoću da napravim svoj mikrosvet koji je užasno neophodan“, primetio je Marić.

On podseća da smo od kolor televizora do tačskrin telefona došli za 20-30 godina.

„Sve užasno brzo ide, a nama je potrebno da malo stanemo, da sedimo pored reke dok ona teče brzo, da sedimo i gledamo reku, a ne da pokušavamo da je stignemo, jer u toj trci gubimo sigurno“, istakao je Marić.

Smatra i da kao društvo moramo da izađemo iz uloge žrtve i sagledamo gde smo omašili, a ne da stalno tražimo krivca negde tamo.

„Moramo i kao jedinke da preduzmemo odgovornost čak i za male domete, da kažem: Ja sam za ovaj svoj metar uradio što sam mogao, sad imam pravo da se borim dalje, a ne da u startu drugog krivim. To je pogrešan sistem, mislim da je to sistem gubitnika“, naglasio je Marić.
Etika je danas, ističe, „poprilično šokirana jakim elektrošokovima i umetnost tu dođe kao gama nož kojim se preseče stanje stvari jasno koliko god bolno bilo i koliko god teško bilo“.

„Ne može se tumor lečiti belim lukom koliko god mi želeli. Moramo stvari da nazovemo pravim imenom i da vidimo šta može da se uradi i ja mislim da je to posao umetnosti, ne samo u ovim našim nesretnim društvuima, nego globalno. Užasno je neophodno da umetnici preuzmu dozu odgovornosti i da pozuvaju na odgovornost, ali prvo svojim primerom moraju da steknu pravo da pozivaju na odgovrnost“, rekao je Marić.

Kaže i da ne može da krivi ljude koji samo žele da se bave svojim životom, dok on sam bi to mogao, kako je rekao, da je rođen u Oslu, ali u Srbiji ne.

Ne želi ni pozorište da posmatra kao puku zabavu, iako je svestan da ljudi od teatra sve češće traže upravo to.

„Ljudi me često pitaju ima li neka komedija u pozorištu da dođu da se smeju jer im je dosta više sivog. Onda se zamisliš da li bi ljudima stvarno trebalo pričati samo viceve, možda bi bilo lekovito samo ih nasmejati, ali ja ne želim da pristanem na to da smo mi puki zabavljači. Volim da mislim da pozorište ne bi trajalo 2.500 godina da je samo zabava. Zabave se menjaju“, istakao je Marić.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.