Priča jedne Grejs

"Alijas Grejs", roman višestruko nagrađivane kanadske spisateljice Margaret Atvud, jedan je od njenih intrigantnijih, jer se bavi veoma zagonetnom ženom, Grejs Marks, koja je tokom četrdesetih godina 19. veka postala poznata zbog užasavajućeg ubistva u kome je učestvovala, a koje nikad, kao ni njena uloga u njemu, nije do kraja razjašnjeno.
Grejsinu priču uglavnom pratimo iz njene vizure, kao i iz ugla mladog doktora koji je ispituje tokom perioda kada je već više godina na robiji (od toga je dve godine provela i u ludnici) i kome ona priča svoju priču. Kao i većina, ni doktor nije baš imun na njenu lepotu. A Grejs je nepouzdan narator, tako da ne možete biti sigurni da je ono što govori istina, čak i ako ona sama veruje da jeste.
Autorka se držala istorijskih podataka, onoliko koliko ih je bilo, i dodavala je detalje, za šta je imala puno prostora, jer neke stvari nisu nikad pouzdano utvrđene – recimo, da li je Grejs pomagala u ubistvu trudne žene, ili je saučestvovala utoliko što se iz straha nije usudila da reaguje (imala je 16 godina u vreme ubistva, nije nemoguće da se bojala da se suprotstavi snažnom prgavom muškarcu). Autorkin cilj nije ni bio da razotkrije istinu, već da ispriča priču jedne žene, žene koja je rano ostala bez majke, sa ocem alkoholičarom i bespomoćnom mlađom braćom i sestrama, sa nepunih 13 godina se zaposlila kao sluškinja, sa šesnaest je možda, a možda i ne, direktno učestvovala u ubistvu, provela dve godine u ludnici i 27 u zatvoru, bila pomilovana i otišla u Ameriku, gde se možda udala.
Lik Grejs Marks deluje veoma uverljivo, što govori o velikom spisateljskom umeću Atvudove, jer je Grejs nepouzdan narator – ne znate laže li ili govori istinu, da li je mentalno poremećena ili ne, ne znate ni da li je njena draga prijateljica Meri Vitni (Grejs je, dok je bila u bekstvu nakon ubistva, koristila njeno ime), prerano preminula, uopšte postojala ili ne. Atvudova je, takođe, u roman ubacila stvari koje su bile popularne tokom četrdesetih godina 19. veka – spiritizam, "neurohipnozu", tadašnje nove teorije o duševnim bolestima… Opisi izgleda kuća, oblasti, načina oblačenja, načina ponašanja – takođe su preuzeti iz tog vremena, tako da zaista imate utisak kao da ste u Kanadi tokom četrdesetih godina 19. veka i da pratite misterioznu Grejsinu priču. I ostali likovi, ne samo Grejs, podjednako su uverljivi.
Nakon cele te detaljne i uverljive priče, dobrim delom ispričane od strane osobe koja bi morala da zna istinu, i dalje ne znate šta se tu stvarno desilo. Sve je uverljivo, priča glatko teče, lako se i brzo čita uprkos obimnosti romana (450 strana), ali istina nastavlja da vam klizi – kao što je autorka i nameravala.
Izuzetno zanimljiv roman i veoma vredan čitanja.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.