Simonišek o poeziji, internetu, novinarstvu…
BEOGRAD – “Treći trg” upravo je objavio knjigu poezije slovenačkog istoričara umetnosti i pisca Roberta Simonišeka pod nazivom “Seobe” i prvi primerci iz štampe izašli su baš za promociju na Beogradskom sajmu knjiga.
Simonišek (1977) je doktorirao istoriju umetnosti u Ljubaljani, a težište njegovog istraživanja u oblasti istorije umetnosti od početka je interferencija između pojava u književnosti i likovnoj umetnosti.
Na slovenački jezik preveo je pesme Desmonda Egana i roman Vilijama Trevora, u samom vrhu knjižene scene našao se zahvaljući psihološkom romanu “Soba ispod dvorca” (2013), a svoj odnos prema poeziji, umetnosti i svetu predstavio je u knjizi “Sudaranje prostora” (2015), za koju je 2016. godine dobio nagradu za najbolje slovenačko esejističko delo.
Iako je program Sajma knjiga u kome je učestvovao naslovljen “Pišem, dakle postojim – portret pesnika”, Simonišek radije o sebi govori u svojim delima, te tako sebe prikazuje u pesmi “Portret iz 1981” u zbirci “Seobe”.
Kaže da seobe u njegovoj poeziji nisu doslovno fizičke seobe, već prostor kojim se kreće, prostor njegovog življenja, bilo da je u pitanju Ljubljana ili provincija iz koje potiče.
“To je i prostor Srednje Evrope i imaginarni prostor. Ne pišem samo o geografskom prostoru, već i o prostoru u psihološkom, sociološkom, filozofskom smislu, prepliću se različiti aspekti življenja, mešaju se ambijenti i emocije, a priroda tu ima vrlo važno mesto”, objasnio je Simonišek u intervjuu Tanjugu.
Priznaje da mu je lakše da piše poeziju nego prozu.
“Poezija je za mene neka vrsta konteplacije, u njoj pronalazim svoju ravnotežu, dok u prozi čovek mora bitri sistematičan, racionalan, analitičan. Pisanje proze zahteva više psihofizičke kondicije”, rekao je Simonišek.
Radio je i kao novinar i turistički vodič i primećuje da su novinar i pesnik u svojevrsnom konfliktu.
“Novinari prenose informacije, a pesnici imaju tendenciju da budu angažovani. Zapravo bi trebalo da novinari podržavaju pesnika, a da pesnik mnogo manje vodi računa o medijima”, ističe Simonišek.
Kaže i da je poezija danas na margini, skrajnuta i da pesnici treba da se udružuju da bi se njihov glas čuo.
“Pesnici daju sebi za pravo da kritikuju državu, evropske institucije, politički i društveni život, ali bi trebalo da se udružuju da bi njihova poruka izašla iz okvira poezije, da u svojoj poeziji govore o konkretnim problemima više nego o politici”, smatra Simonišek.
Primećuje i dva ekstrema – pesnike koji su sebe potpuno isključili iz društvenih mreža i sveta interneta i one koji upravo taj prostor koriste za svoju promociju.
“Smatram da treba da se pronađe balans i da pesnici, koji kritrikuju digitalnu revoluciju, mogu da iskoriste društvene mreže da iznesu svoj stav o društvu i problemima”, rekao je on.
Poslednjih godina Simonišek je bio autor i kustos međunarodnih izložbi, kao što su “Priroda u nebo, čovek u sebe” i “Lica ekspresionizma” u slovenačkom muzeju “Galerija Božidar Jakac”.
“Pokušavam da povežem književnost i likovnu umetnost, povezujući citate savremenih pisaca sa delima ekspresionizma, sa ciljem da pokažem da je umetnost jedinstvena celina koja obuhvata različite medije kao što su slikarstvo, muzika, književnost”, rekao je Simonišek i otkrio i da piše novu knjigu poezije.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.