Ana Ivanović ponovo na Rolan Garosu

Ana Ivanović ponovo na Rolan Garosu. Između dva ženska polufinala, organizatori su joj na šljaci centralnog terena „Filip Šatrije“ dodelili oproštajni pehar, koji simboliše reljef terena, a na kojem piše: „Osvajačica 2008“. Nasmejana, elegantna, sa suzama u očima.

– Kada sam se pripremala za uručenje, obećala sam sebi da neću da plačem. Ali, bilo je teško zadržati suze. Vratilo mi se puno emocija. Bilo je divno. Sećam se, kako sam ovde, preskakala zid, kada sam podigla trofej i poletela roditeljima u zagrljaj – rekla je Ana u razgovoru s novinarima, s prepoznatljivim, širokim osmehom na licu.

Želela bi, kaže, da je pamte po energiji i emocijama koje je ostavljala na terenu.

– Počela sam da igram tenis zbog Monike. Cenila sam njenu borbenost. Želim da me se sećaju po žaru na terenu. Htela bih da i ja inspirišem mlade da se bave sportom. Dosta sam emotivna. Pričali su, čak, možda i previše. Ali, to je bio deo mog uspeha i moje harizme.

Mnogi misle da je prestala prerano, da bi još mogla da se nosi s mlađom gardom…

– A neko će, opet, reći da sam prestala prekasno! Svako oseća kad je pravo vreme. Sigurno sam dobro razmislila. Odluku nisam donela preko noći.

Ipak, kada ponovo vidi svetla teniske pozornice, sve joj to, na neki način, nedostaje.

– Kad gledam tenis, često poželim da budem na terenu! Ali, znam razloge zbog kojih nisam tu. Teško mi je palo što nisam imala priliku da se vratim u vrh. Moje telo nije moglo da izdrži taj nivo. Žao mi je zbog toga. Ali, srećna sam zbog svoje odluke i ne kajem se.

Prati naš tenis, a u Americi, gde sada živi, zbog toga pokušava da pronađe srpske kanale na TV… Raduje je i to što stariji dobijaju naslednike.

– Drago mi je što naši juniori dosta dobro igraju. Kecmanović je postigao sjajne rezultate. Nadam se da će i Olga uspeti da dođe u sam vrh. Talentovana je. Sećam se, igrale smo jedna protiv druge. Imala je desetak godina kada sam je prvi put videla.

Ana je danas dosta zauzeta oko novih projekata.

– Uglavnom kratkim filmovima promovišem zdrav život i fitnes-program u vezi sa sportom. U julu bi trebalo da se objavi i moja nova saradnja s jednom firmom. Veoma sam uzbuđena oko toga. Ceo koncept je vrlo zanimljiv. Bavim se i dalje dobrotvornim radom, i to bih želela da nastavim. Ima još nekih stvarčica usput, pa sam dosta zauzeta.

Puno čita, pa bi možda i sama mogla da napiše knjigu.

– Razmišljala sam o tome, ali ukoliko bih pisala, to ne bi bio vezano za tenis. Možda o nekom mom putu i psihološkoj strani svega toga. A što se tiče tenisa, sve je već dovoljno viđeno!

Kim Klajsters i Žistin Enen su takođe rekle „zbogom“ tenisu, pa su se ipak vratile… Ali, Ana ne namerava da preispita svoju odluku.

– Ne vidim sebe, niti više da igram, niti da budem trener. Tenis je bio moj život, i dalje je. Pratim ga, volim da budem prisutna. Bila sam na finalu prošle godine u Londonu. Ali, sada uživam u vremenu koje imam za sebe. Nedostaje mi takmičenje, ali drugačije je sada, kada putujem po sopstvenoj želji.

Uskoro je, ipak, čeka izlazak na teren.

– Imam predviđene egzibicije u septembru sa Venus Vilijams u Zapadnoj Virdžiniji, pa ću morati da se spremim. Da budem iskrena, bila sam malo zauzeta u poslednje vreme, pa nisam puno igrala.

Velika želja bi joj bila i da jednog dana odigra oproštajni meč u Beogradu.

– Razmišljala sam o tome. Zavisi od mnogo toga, jer aktivni igrači ne mogu da dođu bilo kada. Bilo bi lepo da oproštajni meč odigram s Monikom, ali ne znam da li još uvek igra?

Monika Seleš je imala tri egzibicije, a Boba jednu, 1987. godine, protiv Bekera, na stadionu Crvene Zvezde.

– Ne verujem samo da bi me tata pustion na Zvezdin stadion! – odgovorila je Ana uz osmeh i otišla za svojim novim obavezama, prenose Novosti.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike