Đoković: Pričamo o tome kako smo veliki hrišćani, a nismo u stanju da oprostimo

U intervjuu za srpsko izdanje portala „Vajs“, Novak Đoković je pričao o periodu kada je zbog povrede morao na „pauzu“, o tome šta ga je motivisalo da se ponovo izdigne do visina, o svom „tihovanju“, ali i o temi koja će, nažalost, još dugo biti među glavnijim – pomirenju u regionu i svojoj otvorenoj podrški fudbalerima Hrvatske tokom Svetskog prvenstva u Rusiji.

„Povreda je definitivno bila velika prekretnica u mom životu. Ne samo u teniskom smislu, već i u ljudskom, karakternom pogledu. Ja sam nekako bio primoran da u tim trenucima uđem duboko u sebe i možda otkrijem neke delove sebe koje sam potiskivao godinama, koji su izašli na površinu u trenucima kada mi nije išlo“, rekao je Đoković na početku intervjua za portal „Vajs“.

Sam je odlučio koliko će da pauzira.

„Ja čvrsto verujem da je to ta viša sila, prosto, meni rekla na taj način – okej, sada više ne možeš i moraš da uzmeš pauzu. I ja sam uzeo veću pauzu nego što su mi neki doktori, da kažemo, prepisivali. Oni su govorili 3,4 meseca i ti si već okej. Ja sam rekao ne, hoću šest meseci, jer meni treba i mentalna pauza da se emotivno, potpuno, da kažem, napunim baterije… Bilo je toliko zasićenja“.

Kaže da više ne oseća pritisak u onoj meri kao pre pet i više godina i da ne utiče na njega koliko je uticao ranije.

„Sada imam i mnogo više vere i stabilnosti i emotivne vere u sebe u svoje mogućnosti i svoje kvalitete. Znam ko sam i šta sam i šta je moguće i na kraju ukoliko ne uspem u nečemu što sam naumio to bolje podnosim“.

A kako se ponaša u napetim situacijama, kada je odlučujući poen? Šta u tim trenucima primenjuje?

„Svesno disanje. Vrlo jednostavano – svesno disanje. Svesno disanje je najprostiji oblik meditacije, a i najprostiji oblik, prosto, smirivanja sebe, svojih misli i emocija koje mogu da dovedu čoveka do ludila“.

U fazi oporavka i mentalnog jačanja, Đoković je pristupio metodama koje ovdašnja javnosti baš i nije razumela na adekvatan način.

„Ne meditiram nego tihujem, kako se već kaže. Ista stvar. U pravoslavlju postoji taj termin, trpljenje i tihovanje. Da, praktikujem meditaciju već unazad skoro deset godina. Meditacija je i pranje sudova. Meditacija je i gledanje u zvezde. Meditacija je i kupanje, tuširanje. Meditacija je sve ono što čoveka dovede u to stanje uma da je potpuno prisutan. To je ono što se naziva ritualnim. Dobro, mi smo malo, ono, što se kaže, tradicionalisti, konzervativniji smo u tom pogledu i sve što dolazi, da tako kažem, znanje spolja što nije naše se malo rezervisano prihvata i imaju možda pogrešno tumačenje toga“.

Dodaje da je tek posle par godina shvatio reči svog učitelja: „Najveći rad koji ćeš imati u svojem postojanju u svojem životu sada i ovde je rad na sebi“.

„… Ljudi smo, grešimo i ulazimo u situacije gde nemamo iskontrolisanu emociju, nemamo iskontrolisanu reakciju. Pobesnimo. Opsujemo, razbijemo nešto i tako dalje. Meni se to dešava na terenu. Ja razbijem reket. I ja nisam u tom trenutku uopšte ponosan na to zato što znam da ne šaljem dobru poruku omladini koja mene prati, jer mi kao sportisti uživamo veliku podršku i mnogo se omladine širom sveta ugleda na nas, jer žele da postanu veliki i uspešni sportisti kao mi. I ja sam svestan toga i trudim se da se u skladu sa time ponašam tako. Da moje reči i dela budu u harmoniji sa time. Međutim, to nije slučaj uvek. I prihvatam to kao neki stepenik u nekom svom razvoju“.

Tokom prošlogodišnjeg Svertskog prvenstva u fudbalu, Đoković je bez oklevanja rekao da navija za reprezentaciju Hrvatske. Mnogima u Srbiji se to njegovo opredeljenje nije dopalo, mnogi su ga kritikovali, čak i pojedini iz vlasti.

Kaže da određene stvari, poput te podrške Hrvatskoj, radi instiktivno, prema osećaju.

„Ja sam se trudio da budem apolitičan i van svih tih zbivanja koja imaju negativan kontekst i koje su sporne. Trudio sam se uvek da budem iznad toga. I izvan toga da se bolje izrazim… To je jako delikatna tema zbog komšijskih tenzija i ratova koji su ostavili i dalje su sveže rane ratova i ja se trudim da ne učestvujem uopšte i trudio sam se uvek da ne učestvujem, ali sa druge strane mi pričamo o tome kako smo veliki hrišćani, a nismo u stanju da oprostimo. Znači, ja ne govorim da sada ljudi koji su nekoga izgubili u ratu treba nekoga da zaborave. I ja ne želim bilo šta njima da govorim, jer ja imam ljude oko mene koji su izgubili najbliže svoje u ratu i to je strašna stvar i to ne može da se zaboravi. I ja to prosto razumem te ljude, saosećam se sa njima, imam puno empatije i imam prosto, to je to. Ali, moje pitanje je: da li ćemo da ostanem zarobljeni u toj nekoj emociji mržnje i neprihvatanja ili ćemo da se izdignemo iznad toga i da nastavimo dalje u nekoj pozitivnijoj emociji poštovanja i razumevanja? Ja osećam da je to ispravno i da je to pravilno i da ja ću tako da se ponašam i sada, onaj koji ne želi to da prihvati, imam puno poštovanje, jer svako ima pravo da se postavi kako želi, ali ja ću to tako da radim, jer osećam da je to ispravno i da jedino tako možemo da imamo neku budućnost koja nam stvara neku vrstu prihvatanja i mira“, kaže Đoković.

Ima li Đoković prava na grešku?

„Mislim da je ključno pitanje koje je, ustvari odgovor na ovo pitanje – prema kome ja nemam pravo, za koga ja nemam pravo na grešku? Prema javnosti. Pa to i jeste suština. Ja sebi dajem pravo da napravim grešku i prihvatam taj deo sebe, koji je faličan, koji je krhk, koji je lomljiv, koji je slabašan, koji je nestabilan, koji je neozbiljan, koji je možda nezreo i tako dalje… Ja sam inače pravičan kroz život čovek i trudim se da ostanem na tom Hristovom putu, što kažu, istine pravde i ljubavi i kada nešto nije tako onda naravno da me dotakne, ali u manjoj meri nego ranije“.

Kaže i da se promenio – „prestao sam da tragam, a više da budem“.

„Manje vremena provodim u budućnosti, a više u sadašnjosti. Jer kada kažeš da tragaš za nečim, da l’ to bila sreća, da l’ to bila ljubav, pripadnost, šta god da je u pitanju, znači ti praktično sebe već nekako stalno sebe držiš u toj nekoj budućnosti i neizvesnosti da l’ će se to nešto dogoditi, šta ja treba da uradim da bi se to dogodilo… Ja, inače verujem, i to praktikujem gotovo svaki dan, u moć vizualizacije… Zamisliš sebe, kao što sam ja zamislio sebe sa sedam godina da ću osvojiti jednoga dana vimbldonski trofej i pravio od nekih improvizovanih materijala kući taj vimbldonski trofej i to je izuzetno moćna stvar… Osećam da nemam za čime da više tragam, zato što sve ono što tražim imam u sebi“.

Kaže da je oduvek sanjao da upozna svoja tri sportska idola. To su bili – Majk Džordan, Sampras i legendarni italijanski skijaš Alberto Tomba. Upoznao je dvojicu od tri dečačka idola – Samprasa i Tombu. Legendu svetske košarke Majkla Džordana još nije. A mogao je.

„Džordan je bio u Monte Karlu gde živim već deset godina. I sećam se, imao sam pauzu između dva treninga. Moja žena je otišla da se šeta gradom sa svojom sestrom. Meni je zvonio telefon i to je bilo pre nego što smo bili roditelji kada smo još imali malo vremena da se odmorimo, između treninga. Utišao sam telefon, da mi ne zvoni, kako bih se malo odmorio… Kad vidim nešto svetli, svetli, svetli, ono vibrira. Reko šta je, ko me zove, ona me zove. Pet propuštenih poziva. Ja se javljam, sećam se tog trenutka kao da je juče bilo. Ona kaže: ‘Džordan je ispred mene na pet metara’. Ja kažem: ‘Molim?’. Ona kaže: ‘Majkl Džordan, tvoj idol, kojeg hoćeš tako žarko i jarko da upoznaš je ispred mene. Dolazi ovde!’. Ja ne znam šta mi je bilo, al’ sam joj rekao: ‘Ja ne mogu zato što imam trening popodne i moram da se odmorim…’. Majke mi sam to rekao. Spustio sam slušalicu i onda sam razmišljao i naravno posle deset minuta preznojavanja, kao šta sam to uradio, pokupio sam se i otišao do nje. Ali, Džordan je već bio otišao. I to je taj trenutak, ali nema veze. U svakom slučaju, ovaj, imaćemo priliku negde da se upoznamo. Čujem da je strastveni golfer“.

Ceo intervju možete pogledati OVDE.

1 komentar
  1. ANDREJ

    Potpuno podrzavam razmisljanja Djokovica,kako po pitanju sportske aktivnosti,tako i deo o prastanju,koje srbi treba da urade,kako bi popravili ssvoje odnose,sa susednim drzavama.Produzavanje netrpeljivosti,mrznje i odbijanje saradnje sa komsijama,nece nas odvesti na pravi i uspesan put.Ratne sekire se moraju zakopati i kako je govorio Patrijarh Pavle,i braca se nekada posvadjaju,ali to ne treba da ostane trajno stanje.Oprastanje je jedan od osnovnih postulata Hriscanstva i pravoslavlja u koga se mi tako cesto kunemo i zaricemo.!!!

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike