Savićević: Mogli smo na svetski vrh, sprečila nas politika

Imali smo strašnu generaciju fudbalera. Tvrdim da smo devedesetih godina mogli do finala evropskog ili svetskog prvenstva. Pa ko bi se mogao suprotstaviti Piksiju, Mihi, Brni, Batici, Đoroviću, meni? Niko!

Ovako u prvom intervjuu nakon što je pre nekoliko dana u Helsinkiju izabran za člana Saveta FIFE, govori fudbalska legenda Dejan Savićević (50), evocirajući uspomene na neostvarene želje iz svoje bogate karijere. Genije, kako su ga odmilja zvali u gotovo celoj nekadašnjoj državi, danas čelnik Fudbalskog saveza Crne Gore, ponavlja da su se u pohodu na fudbalski vrh tadašnjoj reprezentaciji isprečile sankcije i suspenzija selekcija da nastupaju na velikim takmičenjima, prenose Novosti.

Od državnog razdvajanja Srbije i Crne Gore uspesi se, kaže, samo sanjaju, a mnogi čekaju i da dve selekcije „ukrste koplja“ na terenu.

– Nadam se da će se to dogoditi, i to vrlo brzo. Lično bih voleo da se prva utakmica odigra u Srbiji. Siguran sam da bi to bio praznik fudbala. Za razliku od A selekcije, mlađe kategorije su do sada odigrale dosta utakmica, a tako će biti i u budućnosti.

Gde je danas fudbal sa prostora bivše SFR Jugoslavije?

– Dve lige danas prednjače u kvalitetu – srpska i hrvatska, a tu je i slovenačka, pa tek onda slede Crna Gora, BiH i Makedonija. Uz to, Dinamo, Hajduk, Rijeka, Zvezda, Partizan, ranije Maribor i Olimpija su jedini klubovi sa ovih prostora koji su se takmičili u Ligi šampiona ili Evrope. Nadam se da će se tom društvu u dogledno vreme pridružiti i neki klub iz Crne Gore.

Pratite li igre Zvezde, vaš nekadašnji tim ponovo se kiti titulama.

– Svakako. Međutim, titula ipak nije dobila sjaj, iako je bila napravljena velika pompa.

Zbog čega?

– Jer se na tome stalo. U Evropi su izostali rezultati. Ispustili su plasman u Ligu šampiona i Evrope. Onaj nesrećni drugi gol Ludogoreca raspršio je snove, bar zasada.

Vaše mesto u svetskoj kući fudbala je veliko priznanje, ali i obaveza?

– Smatram da imam dovoljno znanja i iskustva da odgovorim svim zahtevima UEFA i FIFA, i to je moje pravo da tako mislim. Ispred mene je još jedan veliki izazov i još jedno novo dokazivanje van terena. Radujem se što su ljudi iz vrha evropskog i svetskog fudbala procenili da neko ko vredi, pa iako dolazi iz male zemlje kakva je Crna Gora, može da bude deo visokog društva. Ovo priznanje ne pripada samo meni, klubovima čije sam dresove s ponosom nosio, već i Crnoj Gori, savezu koji vodim i svim iskrenim prijateljima sporta, fudbala posebno. Verujem da će i posle mene biti mesta za još nekoga iz regiona koji će nastaviti tamo gde ja stavim tri tačke.

Da li ste se fudbalu u dovoljnoj meri odužili za sve što vam je pružio?

– Od malih nogu drugujem sa loptom i ta ljubav traje do danas, i trajaće dok budem živ. Menjao sam uloge u fudbalu, od igrača, preko trenera, do funkcionera Fudbalskog saveza Crne Gore, prolazio preko trnja do zvezda, ali ono što se nikada nije promenilo u meni jeste ogromna ljubav prema toj najvažnijoj sporednoj stvari i apsolutna posvećenost poslu. Iza mene su godine odricanja, profesionalizma, mnogo prolivenog znoja na terenu, a i van njega. Zbog toga ne žalim, jer ako vam je životni moto pobeda, a meni to jeste, onda morate biti svesni koliko je to skupa cena i šta ona sa sobom nosi.

Odavno ste van terena, ali ne i fudbala, kada će Crna Gora konačno na veliku scenu?

– Žao mi je što tu priču do sada nismo krunisali nastupom na nekom velikom takmičenju. Doduše, bili smo jednom na korak do izlaska na veliku scenu, igrali baraž, ali, nažalost, nismo uspeli zbog nesrećnih poraza i pehova koji su nas pratili. Evo nam se sada opet pruža šansa i verujem da je nećemo ispustiti. Mislim da smo minulih godina pokazli da imamo kvalitet i da vredimo. Na našem stadionu nijedna fudbalska sila se pored nas nije naigrala. Pružalimo smo otpor, pobeđivali i donosili radost naciji. S druge strane, radili smo i van terena – podigli nivo takmičenja, uslove za trening, tu su i kampovi, kuća fudbala, bolja infrastruktura. Ostalo je da te rezultate krunišemo i na terenu.

Da li su sada realne šanse da se dođe do baraža u kvalifikacijama za SP.

– Da, naravno. U igri smo i verujem da ćemo preko baraža konačno doći do velikog cilja.

Na klupi je provereni stručnjak Ljubiša Tumbaković?

– Tumba ima ogromno znanje i iskustvo. Uz to je i sjajan čovek. Ako nam se ukaže šansa za drugo mesto, siguran sam da je neće propustiti. Poljaci su nedostižni, čvrsto drže prvo mesto u grupi.

Uz žal za uspesima bivše i sadašnje reprezentacije, šta vam još nedostaje u prebogatoj riznici uspeha?

– Žalim što nisam odigrao finale Kupa evropskih šampiona 1995. godine Milan – Ajaks, jer me u tome omela povreda koju sam zaradio dve nedelje ranije. A bio sam u vrhunskoj formi. Tu je i ona čuvena utakmica u finalu Super kupa, kada je Zvezda rasturila čuveni Mančester junajted uprkos minimalnom porazu od 1:0 na „Old Trafordu“. Na našu žalost, revanša nije bilo zbog političke situacije u Jugoslaviji, pa je tako taj trofej bez borbe poklonjen engleskom timu.

Savićević je od 1986. do 1999. godine nastupao za jugoslovensku reprezentaciju, odigrao je 56 utakmica i postigao 19 golova. Dobitnik je značke sportskog lista „Sport“ za 1991, a u izboru za najboljeg igrača Evrope tada je zauzeo drugo mesto.

Branio je boje OFK Titograda, Budućnosti, Crvene zvezde, Milana i Rapida. Dva puta je osvojio Ligu šampiona, prvi put sa Zvezdom 1991, a drugi put sa Milanom 1994. godine.

Nadimak Genije dobio je od Silvija Berluskonija, tadašnjeg vlasnika Milana, koji nije krio oduševljenje majstorijama podgoričkog đetića.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.