Britanci bi opet napustili EU

Ima šest meseci otkako se svet našao šokiran ishodom ostrvskog referenduma. Toliko vremena su imali Britanci da otkriju da lideri oba tabora, pogotovu onog za otcepljenje, o centralnim pitanjima govore drukčije u odnosu na ono šta su govorili u kampanji. Iako dobar deo obećanja ne mogu ispuniti, bar ne glatko i brzo kako su tvrdili, narod bi opet, ako bi danas bio održan referendum koji je održan 23. juna – izašao iz evropske zajednice.

Borisa Džonsona, Najdžela Faraža, Ijana Dankana Smita i ostale koji su zemlju izvlačili tada iz „briselskih kandži” opet bi sledilo 47 odsto Britanaca, dok bi na suprotnoj strani bilo 45 odsto. Pri tom, većina birača svesna je da bi ih odluka finansijski povredila. U junu je, inače, naspram 52 odsto glasova za otcepljenje stajalo 48 procenata oponenata.

Ako je suditi po ovim podacima do kojih je istraživanjima došao Si-En-En, nisu se predomislili uprkos padu vrednosti funte i optužbama da vladi ne polazi za rukom da utvrdi jasan postbregzitovski plan. Pokolebao ih mnogim demantijima nije ni Najdžel Faraž, koji je istog jutra kada smo čuli rezultat referenduma uživo na televiziji priznao da je jedna od grešaka kampanje tvrdnja da će napuštanjem bloka zemlja nedeljno uštedeti 350 miliona funti koje daje Briselu i usmeriti ih na, recimo, zdravstveni sistem. Imigracija je bila verovatno najvažniji pojedinačni razlog koji je uticao na ljude u istorijskom trenutku. Shodno tome, kampanja za napuštanje EU najvatrenija je bila kada je trebalo ubediti narod da će u osamostaljenoj Britaniji brzo smanjiti broj migranata, ali ih je ubrzo potom razuverio istaknuti zastupnik „bregzita” Danijel Hanan, rekavši da će ljudi biti razočarani ako misle da sada neće biti imigracije.

Najglasniji su danas, uprkos svemu, oni što traže da se referendumska odluka sprovede što pre, a na saznanja Si-En-Ena mogli bi se osvrnuti zagovornici ponovnog raspisivanja referenduma.

Mora se skinuti kapa onima koji su tada tvrdili da su Britanci glasali isključivo srcem, a ne novčanikom – mada su mislili da će kada „preuzmu kontrolu nad svojom zemljom” napuniti i ovo drugo.

Verovali su da će vratiti kontrolu kada se oslobode stega briselske birokratije i oživeti vrednosti za koje su osećali da ih je potisnuo život u sadejstvu s još 27 nacija.

Tome se i dalje nadaju, ali u komšiluku imaju one koji na osnovu vladinih poteza zaključuju da „bregzitovci” skrnave suverenitet koji im je tako drag. Oponente predvodi Džina Miler, koja pozivanje vlade na član 50 Lisabonskog sporazuma bez konsultacija s parlamentom smatra upravo fundamentalnim kršenjem suvereniteta. Pravnu bitku protiv vlade vodi na sudu uverena da će ustavni argumenti naterati premijerku Terezu Mej da se obrati parlamentu pre nego u martu aktiviranjem člana pokrene proces razvoda od Brisela. Milerova, suosnivač firme SCM „Dajrekt”, glavni je tužilac u istorijskom postupku koja na sudu dokazuje da pojedini članovi kabineta nemaju zakonsku moć da se pozovu i aktiviraju član, a da takvu odluku nije odobrio parlament. Štaviše, Milerova i njene pristalice premijerki pokušavaju skrenuti pažnju na to da sme ugrožavati suverenitet parlamenta, nosećeg stuba njihovog društva. Milerova je u koautorskom tekstu za „Politiko” objasnila da njena misija želi da očuva osnovno pravno načela da samo parlament može da odobri ili umanji prava građana, kao i da pravno utemelji proces istupanja iz Evropske unije.

„Samo parlament u celini, a ne pojedini ministri, ima ovlašćenja da formalno proglasi da se zemlja povlači iz EU u skladu s članom Lisabonskog sporazuma”, napisala je Milerova, „zbog čega je izvođenje vlade pred vrhovni sud nužno i demokratski.”

Ovaj, za neke mali legalni zarez u trenutnim političkim dešavanjima zemlje njoj znači suštinu britanske demokratije bez koje nije bitno da li je zemlja ili nije u nekim savezima.

„Ljudi iz celog sveta videli su u našoj demokratiji stubove pouzdanog društva. Investitori ulažu novac u Britaniju, registruju preduzeća i školuju decu zbog stabilne demokratije i poštovanja vladavine prava. Ove vrednosti se širom planete žele postići, a mi ih uzimamo zdravo za gotovo. Trebalo bi da budu neprikosnovene. Požurivanje sprovođenja ‘bregzita’ može ugroziti viševekovnu izgradnju države”, piše Milerova za „Politiko”.

Ipak, kakva god da bude presuda u ovom slučaju i koliko žarko da s druge strane većina želi da napusti uniju, to je stvar unutrašnjih trvenja jer će o najvažnijim pitanjima presuditi ostale blokovske članice.

Odluku o suštinskoj stvari za London, trgovinskom sporazumu, doneće sve članice EU ne obazirući se na to da se britanska vlada nada da će ubrzati ovaj proces. Kao što „Indipendent” podseća, istu proceduru treba da prođe trgovinski sporazum sa Singapurom. To znači da svaka regionalna ili nacionalna skupština može usporiti sporazum ili ga blokirati. Svedoci smo da je nedavno CETA sporazum s Kanadom umalo propao posle sedam godina pregovora.

Na ovo bi trebalo da obrate pažnju oni koji su svim srcem za momentalno istupanje iz zajednice zarad očuvanja suvereniteta.

(Ljiljana Vujić, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.