Mladi u Nemačkoj ni ne kroče u biro za zapošljavanje

U Nemačkoj ne postoji nijedan procenat mladih ljudi koji nemaju posao. Po završetku školovanja čeka ih radno mesto. Kao nešto najnormalnije na svetu, ove reči izgovara Oliver Scivbl, zadužen za ekonomski razvoj Frankfurta i dodaje više za sebe – najgore je kada mladi ljudi nemaju perspektivu.

U čemu je tajna nemačkog modela privrede?

– U dobroj edukaciji i primeni tog znanja, odgovara bez razmišljanja. Najveća ekonomija Evrope, koja fascinira ostatak sveta, svake godine usisa sa univerziteta više desetina pa i stotinu hiljada tek stasalih inženjera. Za njihovo obrazovanje brine čuveni dualni sistem, koji u spoju sa privredom daje dobre rezultate, uverava direktor Agencije za ekonomski razvoj Frankfurta.

Dobar deo privrednog čuda ove zemlje treba da zahvali strukturi privrede. Nemačka i dalje, u celoj Evropi, ima najviše radnih mesta u industriji. To je negde oko 40 odsto, procenjuje Scivbl.

– Frankfurt je finansijski centar u njemu sedište ima 190 banaka, uključujući Evropsku centralnu banku i Nemačku centralnu banku. Ali se ne može reći da u privredi dominira sektor usluga. On ima jaku farmaceutsku i hemijsku industriju. Upravo zbog te raznovrsnosti i zastupljenosti svih sektora nemačka ekonomija je tolika dobra i jaka – objašnjava direktor Agencije za ekonomski razvoj Frankfurta.

Zabluda bi bila reći da Nemačka izvozne uspehe beleži samo zahvaljujući gigantima kakvi su „Porše” ili „Mercedes”. U ovoj državi posluje oko četiri miliona firmi, ali mala i srednja preduzeća predstavljaju 90 odsto ekonomije. Samo u pokrajini Hesen posluje 283.000 malih i srednjih preduzeća sa ukupnim prometom od 160 milijardi evra. I te manje kompanije su umrežene, odnosno uglavnom posluju kao dobavljači velikih korporacija poput „Simensa”.

Suština nemačke ekonomije je u solidarnosti, rezimira Scivbl. Velika preduzeća plaćaju čak jednu vrstu poreza da bi na taj način pomagala mala. Samo grad Frankfurt po tom osnovu ubere 1,8 milijardi evra godišnje i preusmeri kao podršku malim i srednjim preduzećima.

– BMV kada ide u Kinu da otvori proizvodnju on povuče za sobom sve svoje dobavljače. Nekada su mala i srednja preduzeća proizvodila mnogo stvari, ali su shvatili da ne može svako da proizvodi sve. Danas su specijalizovana uglavnom samo za jedan proizvod, koji ako je potrebno ugrađuju i servisiraju – kaže Rajhard Fronlih, predstavnik privredne komore Frankfurta.

Zajedničko za većinu njih jeste da su mahom porodična preduzeća. I možda je u tome tajna njihovog uspeha. Fronlih kao prednost navodi to što porodice imaju dugoročne planove, poseduju dosta kapitala i nisu prinuđene da ih brzo prodaju ili plasiraju na berzi.

U okviru programa medijske posete, koju su organizovali delegacija EU i Britiš kansl novinari iz Srbije, posetili su preduzeće „Samson”, koje posluje u industrijskoj zoni Frankfurta nedaleko od sedišta Evropske centralne banke. To preduzeće postoji 110 godina. Osnovala ga je jedna porodica, a potom joj se pridružilo još nekoliko. Danas posluje kao akcionarsko društvo. Ono proizvodi sprave za merenje i ventile za klasifikaciju vazduha koji se primenjuju u hemijskoj i farmaceutskoj industriji.

– Firma nije na berzi i to nam daje sigurnost planiranja. Članovi porodice su u upravnom odboru, a kompanijom upravljaju profesionalni menadžeri – objašnjava Jurgen van Santen, zadužen za ljudske resurse u „Samsonu”.

On insistira na tome da ništa ne kupuju i sve proizvode sami. Imaju svoj istraživačko-tehnički centar koji se bavi inovacijama i unapređenjem proizvodnje. U njemu radi 180 istraživača, a svake godine u inovacije ulože između 10 i 20 miliona evra. To ne čudi ako se ima u vidu da pokrajina Hesen spada u prvih deset regiona u Evropi po inovativnosti i za istraživanja izdvaja oko 2,8 odsto BDP, a čak 77 odsto investicija realizuje upravo biznis sektor.

Jurgen van Santen će kao iz topa odgovoriti da je profit kompanije prošle godine iznosio 617 miliona evra, ali kada pitate kolika je prosečna plata uzvratiće da je veća od prosečne. I ni reči više. Na naše očigledno nezadovoljstvo odgovorom poteže argument da se kod njih radnici u proseku zadržavaju 16 godina, uključujući tu i inženjere i doktore nauka.

– To je više nego dobro. Konkurencija je velika. Imamo posebne programe da zadržimo radnike. Kod nas radi 45 nacija. Takođe u poslednjih šest godina imamo sopstveni program za dualno obrazovanje na 150 pozicija u firmi. Sarađujemo sa školama i fakultetima. Trenutno je 10 odsto naših radnika sa dualnog obrazovanja, odnosno kod nas stiču praksu, a trećinu vremena provode u školi. Većina onih koji se ovde obrazuju ostanu i da rade – kaže Jurgen van Santen.

Učenike u fabrici nadgledaju mentori, ispit sprovodi Privredna komora, koja sastavlja i testove, objašnjava Rajhard Fronlih. Naš sagovornik naglašava da učenici na praksi od formi dobijaju mesečno u proseku 900 evra, ali da grad i pokrajina ni na koji način ne subvencionišu poslodavce, koji su uključeni u dualni sistem obrazovanja.

I Srbija je krenula stopama Nemačke. Premijer Aleksandar Vučić je pre mesec dana na skupu o reformi obrazovanja rekao da ukoliko ne uvedemo dualno obrazovanje nećemo imati privredni rast posle 2020. godine. Nacrt zakona je gotov, ali se očekuje otpor obrazovnog sistema i privrede koja će tražiti subvencije da bi se uključila u novi sistem obrazovanja koji podrazumeva da učenici pored teorijske nastave u školama stiču i praktična znanja u firmama.

Da nešto mora da se menja ukazuje poražavajuća statistika Nacionalne službe za zapošljavanje prema kojoj je svaka četvrta osoba mlađa od 30 godina nezaposlena.

Dragoljub Rajić, iz Mreže za poslovnu podršku, kaže da možemo da prepišemo recepte iz nemačke ekonomije, što i pokušavamo, ali teško možemo da se poredimo. Pre svega kod nas tranzicija još nije završena i nosioci privrede su nam i dalje državna, odnosna javna preduzeća i velike privatne kompanije. Mala i srednja preduzeća su nerazvijena i u ukupnom obrtu privrede učestvuju sa 36 do 39 odsto. Uglavnom su bazirana na sektor trgovine i usluga.

– Industrija nam je i dalje na margini. Ona u društvenom bruto proizvodu učestvuje sa oko 30 odsto. I teško da ćemo dostići 44 procenta, koliko je iznosilo njeno učešće u bivšoj Jugoslaviji – kaže Rajić.

Možda se najveća razlika između nemačkih i srpskih preduzeća vidi u visini upisanog kapitala. Prosečni kapital malog preduzeća u Nemačkoj iznosi 7,2 miliona evra, a u Srbiji 13.000 evra. Kada se to sagleda jasno je gde smo i šta smo i zašto naša preduzeća nemaju novca da ulažu u inovacije.

(Marijana Avakumović, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.