U Srbiji, Mađarskoj, Gruziji i drugim zemljama Istočne Evrope novi građanski srednji sloj sve je manje spreman da se miri sa korupcijom i samovoljom vlasti, ali da energija masovnih demokratskih pokreta ne bi isparila, Zapad mora da prestane da podržava lažnu stabilokratiju i da usvoji robusnu politiku prema susedstvu, piše danas švajcarski list Noje cirher cajtung (NZZ).
„Zajednička većini tih manifestacija je želja da svoje društvo usmere ka Zapadu. Iz Kijeva, Minska, Iz Bukurešta i Tbilisija čuje se isti poziv, a pored nacionalne zastave mogu se videti i zastave EU. Teško da može da postoji bolji dokaz za ‘meku moć’ evropske zajednice država“, piše NZZ.
Švajcarski dnevnik primećuje da su u mnogim zemljama Istočne Evrope masovni prodemokratski protesti s početka 2000-ih ostali bez rezultata ili su naprosto ugušeni brutalnom silom kao u Rusiji, a deset godina kasnije i u Belorusiji.
U zemljama Istočne Evrope je, piše dnevnik, u postkomunističkim decenijama nastao novi srednji sloj ljudi koji su obrazovani, dobro zarađuju, poznaju EU i inostranstvo i mogu da porede stvari.
„Oni više nisu spremni da u svojoj zemlji trpe okolnosti kakve su nezamislive u zapadnom susedstvu. Žele pre svega ono što nazivaju normalnim životom – funkcionalnu državu, sa dobrim bolnicama, školama, funkcinalno pravosuđe, slobodne izbore, neometanu slobdu kretanja i pristup znanju. Iz tog pragmatizma se rađa gnev prema korumpiranim i autoritarnim vlastima, koji je pogon i demonstranata u Srbiji“, piše NZZ.
„Skoro svima je zajednička i nespremnost da se partijski organizuju. Međutim, u reprezentativnim demokratijama preti opasnost da se na taj način raspline snaga demonstranata“, ocenjuje NZZ i dodaje da ako u ustavima nema elemenata direktne demokratije, preti zamiranje masovnih građanskih protesta.
„Proizlazi da unutrašnja dinamika sama očigledno nije dovoljna za promenu. I upravo zato su demonstranti gledali u Brisel. EU se, međutim, uvek mučila kako da postupa sa takvim manifestacijama“, piše dnevnik.
Kao primer NZZ navodi represiju u Rusiji i Belorusiji koja je uglavnom bila praćena nemoćnim protestima Brisela, ili propust EU da političku transformaciju postavi kao uslov Rumuniji još prilikom pristupanja 2007. godine, i podršku koju su evropske socijaldemokrate neprestano davale rumunskoj „korumpiranoj“ Socijaldemokratskoj partiji.
Slično je, piše dnevnik, i sa Mađarskom, samo što su u njenom slučaju evropski konzervativci dugo podržavali premijera Viktora Orbana. A i sama EU je sebi nametnula pravila koja jako otežavaju postupanje protiv država koje povrede demokratski konsenzus, dodaje list.
„Pogrešna partijsko-politička solidarnost i sistemske blokade objašnjavaju zašto u Budimpešti i Bukureštu mogu da rovare antizapadni političari, a Brisel ih još i izdržava. Uz to, istočni vlastodršci su jako dobro razumeli kako da se održe na vlasti. Aleksandar Vučić nudi Berlinu litijum, kupuje francuske mlaznjake i obećava red. Na takvu stabilokratiju su igrali i Brisel i veliki evropski glavni gradovi, svakako i Berlin. Ali u konačnici je krug država oko EU sve samo ne stabilan“, piše NZZ.
To što na Balkanu nema otvorenih sukoba, može se zahvaliti samo američkom vojnom prisustvu, koje u svakom trenutku može da nestane, piše NZZ i naglašava da zato Zapadna Evropa mora da preuzme odgovornost koju nije ispunila još od 1989. godine, kada je počeo pad socijalistilčkih sistema na istoku Evrope.
„Iz ptičje perspektive situacija mora da izgleda kao iznenađenje. Mađarska i Srbija su ekonomski beznačajne državice. Bosansko-srpska paradržava Milorada Dodika je tako mala da se teško nalazi na mapi. Pa ipak Orban, Vučić i Dodik vuku Zapad za nos“, piše dnevnik.
NZZ ocenjuje da uopšte nije nemoguće rešiti ta regionalne pitanja. Eufor treba, po mišljenu tog dnevnika, da sprovede nalog za hapšenje Dodika, a Nemačka treba da Mađarskoj zapreti obustavljanjem ulaganja, što Viktor Orban ne bi dugo izdržao.
„U Srbiji bi bila dovoljan jedan gest: Da evropski zapad oda priznanje hrabrosti i angažmanu demonstranata i da prestane da Vučića posmatra kao partnera“, piše NZZ.
„To bi svakako bio raskid sa dosadašnjim evropskim manirima. Ali Evropa mora da se odluči: Ili će se prikloniti robusnoj susedskoj politici, ili će te susede preuzeti sistemski konkurenti Moskva, Peking, pa i Ankara, s teškim posledicama po stabilnost i sposobnost delovanja ostatka Evrope“, zaključuje NZZ.
(Beta)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com