Šta donosi uvođenje dualnog obrazovanja u Srbiji?

Uvođenje dualnog obrazovanja koje je premijer Aleksandar Vučić najavio kao najvažniju temu za Srbiju u narednim godinama podiglo je veliku prašinu u javnosti, od povika da će to biti nova „šuvarica” do toga da za tako nešto privreda nije u stanju da podrži. Slagali se sa ovom idejom ili ne, tek, sigurno je da će novi model značiti i temeljnu promenu sadašnjeg zastarelog načina rada i razmišljanja ne samo u školama već i u glavama mladih i njihovih profesora.

Stanje u srpskom srednjem stručnom školstvu jeste loše, to priznaju svi stručnjaci. Isto se navodi i u Strategiji razvoja obrazovanja Srbije koja pominje sumrak zanatskog, ali i gimnazijskog obrazovanja. Đaci uče preusko specijalizovane ili zastarele obrazovne profile, koji samo delimično odgovaraju potrebama tržišta rada, dok neka zanimanja za kojima postoji tražnja ne mogu da privuku dovoljan broj mladih. Većina onih koji završe srednju školu upisuje fakultete, studije razvlače godinama i ostaju kod roditelja, očekujući da, ako i diplomiraju, država bude ta koja će im pronaći posao. Među nezaposlenima, srednjoškolci takođe predstavljaju najbrojniju kategoriju.

Da je mogući i drugačiji model školovanja pokazali su đaci i nastavnici u desetak škola u Srbiji koji su za vreme mandata prethodnog ministra prosvete Srđana Verbića krenuli putem dualnog obrazovanja. Budući majstori koji se školuju za deficitarna zanimanja dobijaju stipendije, peku zanat u savremenim fabrikama, a po završetku trogodišnjeg školovanja većinu čekaju radna mesta, i to dobro plaćena.

Kada smo prošle godine posetili Politehničku školu u Kragujevcu, koja je tada bila deo pilot-projekta, čuli smo da je dualno obrazovanje đaka ove škole podržalo sedam lokalnih kompanija, uz objašnjenje „da se dobar radnik ne stvara preko noći”. Đaci sa kojima smo razgovarali bili su oduševljeni: dobijaju džeparac (oko 5.000 dinara mesečno), rade i uče i van škole, i to od pravih majstora, a zaposlenje će im biti zagarantovano ukoliko se pokaže da valjaju. Neki od njih dolaze „na posao” čak i tokom letnjeg raspusta, što im se takođe plaća.

Iako je ministar Verbić bio protivnik uvođenja dualnog obrazovanja (govorio je da je „za praksu naših đaka potrebno približno 50.000 radnih mesta za učenje, što srpska privreda u doglednoj budućnosti neće biti u stanju da obezbedi”), za vreme njegovog mandata u trogodišnje stručne škole upisano je 2.000 đaka više. Od prošle godine ukupno je 14 srednjih stručnih škola uključeno u dualno obrazovanje. U njima se, po novom modelu, školuju bravari-zavarivači, električari, industrijski mehaničari i operateri za izradu nameštaja. Do septembra bi trebalo da bude spremno još šest dualnih obrazovnih profila i to: livac-kalupar, tehničar za lovstvo i ribarstvo, tehničar logistike i špedicije, auto-mehaničar, eletromonter mreža i postrojenja i brodomonter.

Recimo i da ono što se poslednje dve godine događa u srpskom obrazovanju, po modelu „škola u fabrici” jeste deo projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja”, koju finansira nemačka vlada, a sprovode ga GIZ (Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju) i srpsko ministarstvo prosvete.

Stručnjaci koji dolaze u Srbiju navode pozitivne efekte dualnog obrazovanja u svojim zemljama: u Nemačkoj više od 80 odsto đaka iz dualnog trogodišnjeg obrazovanja posao nađe upravo kod poslodavca kod kog je imalo praksu. U ovoj zemlji oko 25 odstro praktikanata ima pravo da se upiše na fakultet, ali se umesto toga odlučuju za praksu. U Švajcarskoj se  u sistemu dualnog obrazovanja nalazi 128 obrazovanih profila i za svaki je zadužena neka druga kompanija.

Ono što su osnovne zamerke protivnika uvođenja dualnog obrazovanja jeste da će se tako „spustiti rampa” mladima koji bi posle srednje stručne škole poželeli da upišu fakultet.

Međutim, ono što smo čuli tokom prezentacije švajcarskog modela, od strane državnog sekretara obrazovanja Maura del Ambrođa, dualno obrazovanje nije rampa za visoko. On je, recimo, objasnio da jeste tačno da se iz gimnazija upisuju univerziteti, ali iz stručnih škola postoji prohodnost i ka visokim tehničkim školama i univerzitetu. Iz dualiteta se preko stručne mature ide na više strukovne škole ili na završni ispit.

Zbrka oko termina i finansiranja

U studiji izvodljivosti o „Dualnom srednjem stručnom obrazovanju u Srbiji”, GIZ-a, Ministarstva prosvete i Privredne komore Srbije navodi se da se termin „dualni sistem” odnosi na mesta učenja ali i na isprepletene pedagoške procese. U prvom slučaju „dualnost” se odnosi na naizmenično učenje u preduzeću i u školi, a u drugom na kombinaciju teorije i prakse. Iako je u kreiranju srpskog modela uzor sistem srednjeg stručnog obrazovanja u Švajcarskoj, Austriji i Nemačkoj, svaka od tih zemalja ima i svoje specifičnosti, pa će tako biti i sa Srbijom.

Postoje različite varijante i oko finansijskog dela modela. Da pare ne moraju da budu nužno problem, pokazuje i primer kada preduzeća ne snose čitav trošak obuke đaka. Može se uvesti sistem nadoknada na nacionalnom nivou ili za privredne  sektore. Na primer, u Danskoj svako preduzeće plaća doprinos fondu na osnovu broja zaposlenih. Fondacija upravlja i raspodeljuje taj novac, koji se koristi za plaćanje troškova pohađanja srednje stručne škole i finansiranje obuke u preduzećima, a kompanijama koja obezbeđuju mesta za obuku isplaćuju se subvencije. Sličan pristup je i u Švajcarskoj, gde su fond za srednje stručno obrazovanje osnovale strukovne organizacije, a država može da učini učešće u ovom fondu obaveznim za sva preduzeća u određenoj privrednoj grani.

Druga opcija bila bi dodavanje jedne godine osnovne stručne pripreme koju finansira država za ograničen broj zanimanja, nakon čega sledi dualna obuka koju bi sprovodila preduzeća. Ovakav tip sistema primenjuje se, na primer, u Norveškoj. Svi učenici pohađaju srednju školu do desetog razreda, a tada se odlučuju da li će direktno ići na univerzitet ili početi stručnu obuku, koja traje četiri godine.

(Sandra Gucijan, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.