U trendu

Čuveni ruski kosmonaut upozorava: Greška Kosova mogla bi da se ponovi i u kosmosu

Čehov je lepo rekao: „Puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, u trećem će sigurno da opali“. Ako se u kosmos podigne oružje za masovno ubijanje, ono će pre ili kasnije morati da opali. A ako to oružje opali, to je novi svetski rat. Toga se treba plašiti, upozorava ruski kosmonaut, akademik Jurij Baturin.

Podatak da je dva puta (1998. i 2001. godine) leteo u svemir, u kojem je proveo ukupno 19 dana, 17 sati i 43 minuta, samo je deo impresivne biografije Jurija Baturina.

Sagovornik „Sputnjika“, koji je protekle sedmice bio gost Beograda, stručnjak je za aerofiziku i kosmička istraživanja, doktorirao je pravne nauke, a završio je i Fakultet za žurnalistiku i stekao diplomu Diplomatske akademije radom „Kosmička diplomatija i međunarodno pravo“. Pored ruskog, govori još šest jezika: engleski, francuski, japanski, švedski, nemački i — srpski. Kratko je radio u kabinetu poslednjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, a četiri i po godine bio je savetnik predsednika Rusije Borisa Jeljcina. Napisao je 15 knjiga iz oblasti kosmonautike, prava i medija.

Baturin smatra da suvišnog znanja nema, jer čovek nikada ne zna šta mu od onoga što zna može dobro doći u nekoj neočekivanoj situaciji u životu. Kada ga pitaju da li je fizičar, inženjer, pravnik ili novinar, on odgovara da se njegova primarna profesija menja u zavisnosti od trenutne potrebe.

Omiljeni pisac mu je Luis Kerol, čija je dela prevodio na ruski jezik, a kada je reč o ruskoj književnosti, najviše ceni Saltikova Ščedrina, koji je „uspeo da napiše sve što je u Rusiji bilo i što se događa sada, kao i sve ono što će se dešavati u budućnosti“. Za Jurija Baturina poezija počinje od Puškina, a od pesnika 20. veka najviše ga je nadahnuo Vladimir Visocki.

Boravak u kosmosu ga je naučio da na novi način razume značenje života i lepotu sveta.

„Ljudsko oko je mnogo osetljiviji instrument od bilo koje foto ili video tehnike. Fotografija, bez obzira na svu reklamnu upečatljivost koja se postiže savremenim foto-aparatima, pa čak i mobilnim telefonima, ne može da prenese svu lepotu koja se može videti iz kosmosa. To nije obična lepota! Mi smo navikli na to da je šuma zelena, da je nebo plavo, ali kada smo u kosmosu, nebo je gusto, gusto plavo. Kombinacije boja su tamo veoma neobične, jer se mogu posmatrati kroz prostor. Duž hiljada kilometara formiraju se bezbrojne nijanse i kombinacije boja. Slika je veoma bogata, a ljudsko oko to zapaža. I foto-aparat to beleži, ali mnogo slabije“, priča Jurij Baturin u razgovoru za Sputnjik i dodaje da upravo zbog toga u kosmos treba slati umetnike.

Bili ste u prilici da pogledate našu planetu iz „ptičje perspektive“, da li je takav pogled uticao na vašu svest, na vaše sagledavanje ovog našeg sveta, života? Kako čovek koji je boravio u kosmosu posmatra kategorije vremena i prostora?

— Kada posmatraš planetu iz kosmosa, nema nikakvih granica, Zemlja je u tom smislu potpuno jedinstvena. Da, to definitivno utiče na razumevanje sveta. Što se tiče prošlosti i budućnosti, ne bih da uopštavam priču, moguće je da neko drugi to vidi drugačije, ali kada sam ja leteo u svemir, apsolutno nisam mislio o budućnosti. Na Zemlji mogu da sedim i da planiram da u oktobru imam konferenciju, da u decembru treba negde da putujem, mogu da razmišljam o tome kako ću za tri godine završiti svoju knjigu… Tamo iz nekog razloga nisam mogao da razmišljam o budućnosti, ali mi je razmišljanje o prošlosti bilo veoma lako i prijatno. Mnogo sam razmišljao o svojim roditeljima, dedovima, pradedovima.

Kosmonaute smatraju herojima. Ko je za vas heroj?

— Postoje heroji čijim podvizima mogu da se divim, ali je to povezano s konkretnim slučajevima. Među kosmonautima veoma cenim Vladimira Aleksandroviča Džanibekova i Viktora Petroviča Saviniha, koji su uspeli da se prikače za orbitalnu stanicu koja nije odgovarala na signal. Oni su popravili kvar i to je bila jedinstvena operacija, niko drugi nije to uradio u istoriji kosmonautike. Oni su za mene heroji. Kada govorimo o onima koji su nagrađeni „Zvezdom heroja“, mogu da kažem da čovek što duže živi, to bolje shvata neke stvari. Kada sam bio dečak, nije mi baš mnogo značilo to što se moj deda borio kod Staljingrada, što je zatim oslobađao Sevastopolj. A zamislite kakve su to bitke u Drugom svetskom ratu. Tek kada sam odrastao, shvatio sam koliko je veličanstveno bilo proći kroz Staljingrad i Sevastopolj i preživeti. Za mene su to heroji. Imam mnogo heroja, ali nijednog ne bih postavio na pijedestal i išao onuda kuda on pokaže rukom. Treba se držati izreke: Ne pravi sebi idola.

Jednom prilikom ste rekli da nikada ne treba pitati kosmonauta o filmovima o kosmosu. Ipak, kada govorimo o filmu kao umetničkom delu, poput „2001: Odiseje u svemiru“ Stenlija Kjubrika, kako ga posmatra kosmonaut?

— Kosmonauti u filmovima o kosmosu vide mnogo grešaka koje se tiču njihove profesije. Isti slučaj je, međutim, i s drugim profesijama, s lekarima, policajcima… Zbog toga mi se čini da ne treba pitati za mišljenje o filmu čoveka koji se bavi profesijom kojoj je taj film posvećen.

„Odiseja 2001“ je, međutim, odličan film. Postoje reditelji koji se konsultuju sa stručnjacima, koji mnogo čitaju i istražuju. I ne samo reditelji. Žil Vern je, na primer, pre nego što je napisao svoj „Put na Mesec“ pročitao ogromnu količinu literature i savetovao se s inženjerima. Što se Kjubrika tiče, recimo, u sceni u kojoj kosmonaut izlazi u otvoreni svemir nema nikakve muzike, čuju se samo disanje i otkucaji srca. Da li znate odakle su ti otkucaji? Kjubrik je to smislio, obratio se Moskvi i iz Instituta za medicinsko-biološke probleme su mu poslali realne snimke srca Alekseja Arkipoviča Leonova dok je boravio u kosmosu. I to je realnost koja čak i naučnoj fantastici pruža verodostojnost. Danas su svi praktično odustali od savetovanja sa stručnjacima: Treba im platiti. Zašto bismo? Mi ćemo to smisliti bolje. Sve to mnogo govori o ovom našem vremenu.

Kako se vi danas odnosite prema pitanjima osvajanja kosmosa? Čemu se možemo radovati, a od čega treba strahovati?

— Treba se radovati tome što, zasad, prodiranje u kosmos nije praćeno velikim ljudskim žrtvama. Tome se treba radovati i govoriti o strogosti, preciznosti i tačnosti koje prate razvoj kosmonautike u svim zemljama. Treba biti ogorčen zbog pokušaja da se u kosmos podigne oružje, za čim neminovno sledi preispitivanje međunarodnog kosmičkog prava. Sada međunarodne konvencije o kosmičkom pravu zabranjuju postavljanje oružja u svemir. Ako se to dogodi, narušavanje pravila igre će početi da važi za ceo svet. Pravila igre su pomagala da se sačuva ili da se veoma brzo povrati mir u mnogim slučajevima. Kao primer mogu da navedem Kosovo, što veoma dobro razumete. To je definitivno bilo prenebregavanje međunarodnih normi, koje je počelo da nagriza međunarodno pravo. Taj presedan je doveo do mnogih sukoba i neslaganja u današnjem svetu. Ne smeju se ignorisati pravila igre. Čehov je lepo rekao: „Puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, u trećem će sigurno opaliti“. Ako se podigne oružje u kosmos, ono će pre ili kasnije morati da opali. A ako to oružje opali, to je ponovo svetski rat. Toga se treba plašiti.

Da ne bismo završili razgovor pričom o ratu, vratimo se na dostignuća. Šta je sledeći veliki skok u osvajanju kosmosa?

— Tokom čitave istorije kosmonautike, bilo je veoma malo događaja koji se mogu okarakterisati kao suštinski skokovi. To su prvi satelit, prvi čovek u svemiru, prvi izlazak čoveka u otvoreni kosmos i sletanje Amerikanaca na Mesec. To je sve. Ništa drugo nije bilo suštinski pomak. Sledeće dostignuće neće biti Mesec ili Mars. U tom pravcu treba razmišljati, ali tu neće biti kvalitativnog skoka. Suštinski pomak će se dogoditi kada budemo uspeli da napravimo novo sredstvo za slanje objekata u orbitu. Lansiranje kosmičkih objekata je veoma skupo, a tržište kosmičkih usluga zahteva snižavanje cena. Novi pogon može da bude zasnovan na korišćenju laserskog starta, o tome se govori već decenijama, ali tek sada su se pojavili dovoljno moćni laseri. Tu se, međutim, ponovo javlja pravni problem, jer su i laseri sredstva dvojne namene koja mogu da se koriste i u mirnodopske i u vojne svrhe. Pre nego što počnemo da razvijamo ta sredstva, moramo se dogovoriti kako ćemo ih koristiti.

Čini mi se da treba raditi pre svega na ljudskoj svesti, jer čovek je taj koji odlučuje da li će da bude na strani Dobra, ili na strani Zla.

— U tome se s potpuno slažem s vama!

(Sputnjik)

1 komentar
  1. Anonimni

    ovaj je jos u kosmosu izgleda

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike