Evropa ubuduće mimo SAD?

Nakon prvih stidljivih evropskih reagovanja na odluku SAD da se povuku iz nuklearnog sporazuma sa Iranom, svega nekoliko dana kasnije čule su se mnogo jače i, po postojeći svetski poredak, potencijalno dalekosežnije poruke o potrebi da Evropa svoju sudbinu uzme u svoje ruke.

Takvu nedvosmislenu poruku je uputila nemačka kancelarka Angela Merkel, lider najmoćnije zemlje u Evropi, koja je i ranije, mada u kontekstu raspodele vojnih troškova, govorila da, kada se radi o bezbednosti, Evropa ne može više da se u potpunosti oslanja na Amerikance.

Ta vremena su prošla, izjavila je ona u prisustvu predsednika Francuske, Emanuela Makrona.

Prethodno su i Merkelova, i Makron, ali i britanska premijerka Tereza Mej, kao lider zemlje koja tradicionalno ima specijalne odnose sa Vašingtonom, doživeli neuspeh u pokušaju da predsednika SAD Donalda Trampa, i lično, odgovore od napuštanja nuklearnog sporazuma.

Predsednik Centra za proučavanje globalizacije Dejan Miletić smatra da Evropskoj uniji nedostaje spoljna politika koja bi bila orijentisana pre svega na zaštitu evropskih interesa, odnosno svega onoga što Evropa ima u savremenom svetu, ali i da partnerstvo SAD i Evrope neće nestati.

On za Tanjug kazez da SAD vode vrlo jasnu politiku, koja je ustvari kampanja Donalda Trampa pre izbora za predsednika, te da Tramp nedvosmisleno gleda da u prve dve godine mandata ispuni ono što je obećao.

„Tako da nema iznenađenja, kada je u pitanu američka politika, iznenađenje je samo kako se to razvija u odnosu na EU i njene interese i kako EU reaguje na to“, kaže Miletić za Tanjug.

Odgovor na pitanje može li EU da „osamostali“ svoju spoljnu politiku Miletić, počinje rečima – kada je u pitanju EU, da nije Donalda Trampa, trebalo bi ga izmisliti.

Pojašnjava stav rečima da je EU ekonomski gigant, a i nosilac najvišeg sistema vrednosti na globalnom nivou, te je paradigma i primer za mnoge države, narode ili sistemima. U tom kontekstu, ukazuje da su Uniji zaista nedostajali instrumenti koji bi njenu ekonomsku moć, ali i sistem vrednosti, uspeli da ojačaju.

„U pitanju je proces, neće se preko noći ništa desiti, niti će ova odluka o izlasku iz nuklearnog sporazuma sa Iranom biti okidač, niti će to biti pojedinačne stvari, ali stvari će se razvijati dok ne sazru u jednu formu, a na to nećemo mnogo čekati. Kada sazru, one će se spontano desiti i samo ćemo znati da EU na određene stvari, kao u slučaju Irana, radikalnije reaguje u odnosu na svetske izazove po bezednost, bogatstvo EU, njen sistem vrednosti…“, naveo je Miletić.

Podseća na izjavu francuskog predsednika Emanuela Makrona u kojoj je sugerisao da se ide na prethodno uspostavljanje EU po standardima koji su neophodni da bi EU dobila veću samostalnost i integritet, da bi mogla da deluje daleko samostalnije u odnosu sa SAD.

„Mnogi su ovde to protumačili kao negativan stav u odnosu na integraciju Srbije u EU, i Zapadnog Balkana. Ja to nikada ne bih tako protumačio, već kao potrebu EU da svoj sistem prilagodi aktuelnom trenutku u svetu i, u tom kontekstu, ojača i stvori uslove da svako priključenje ne bi bilo remetilačko, nego bi bilo konstruktivno, i davalo nove mogućnosti za EU“, navodi Miletić.

Podvlači da partnerstvo između SAD i EU, odnosno Evrope, neće nestati, jer je velika ekonomska uvezanost, ali i istorijska i kulturološka.

„To je tako uvezano da se ne vidi bliski kraj tog savezništva, s jedne strane, a sa druge – jačanje Evrope je potreba ne samo Evrope, nego i sveta. Partnerstvo ostaje, a interesi su večni, svi će gledati da zaštite svoje interese. Živimo u svetu koji ne poznaje granice u odnosu na zaštitu svojih nacionalnih interesa, ali državnih, a u ovom slučaju EU je jedna država koja još nije do kraja sazrela“, rekao je Miletić.

Nakon završetka Hladnog rata, eventualna nastojanja da Evropa ostvari veću samostalnost u odnosu na SAD na globalnom nivou ograničavala su se na kratkotrajne ambicije pojedinačnih, po pravilu moćnijih evropskih država, koje nisu ugrožavale postojeće jedinstvo.

Možda najveći izazov u tome bilo je odbijanje Nemaca i Francuza da se pridruže američkom napadu na Irak 2003. godine. I pored žestoke verbalne reakcije Vašingtona, sve je tada ipak ostalo „u okviru porodice“.

Ipak, sadašnja situacija, otvara pitanje daljih koraka na koje su evropske zemlje spremne, ili koje su sposobne da učine.

Pitanje sposobnosti neuvijeno su otvorili i iranski lideri, koji su na poruke da treba sačuvati nuklearni sporazum hladno konstatovali da Evropa ima „ograničenu mogućnost“ za tako nešto.

Zasad je, međutim, pokušaj da se sporazum sa Iranom očuva jedino što Evropljani najavljuju i što mogu da učine.

Spremnost Evrope da ide i dalje od toga, i da ozbiljno pokuša da preuzme ulogu globalnog lidera – u vojnom i ekonomskom pogledu – biće uskoro stavljena na probu, kao i raspoloženja pojedinih evropskih država.

Britanija, koja napušta EU, se već zasebno trudi da svoje kompanije koje posluju sa Iranom poštedi američkih sankcija.

Možda se novi pravac može nazreti i u izjavi predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junker koji, i pored zajedničog „fronta“ Zapada prema Rusiji, sada glasno kaže da SAD pod predsednikom Trampom okreću leđa prijateljskoj saradnji i da EU, u ovom trenutku, mora da zameni SAD, „koje su kao međunarodni akter izgubile snagu i zbog toga, dugoročno, uticaj“.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.