Godisnjica smrti K. Kaunde, poslednjeg velikog lidira Nesvrsta

LUSAKA – Pre godinu dana, ovaj svet napustio je Kenet Kaunda, višedecenijski čelnik Zambije, tvorac njene suverenosti, veliki prijatelj Jugoslavije i Josipa Broza Tita, poslednji veliki lider Nesvrstanih. Imao je 97 godina.

Na čelu Nesvrstanih nalazio se od 1970. do 1973. Maja 1980. u holu Skupštine tadašnje Jugoslavije, prilikom odavanja pošte nad odrom dugogodišnjeg predsednika
jugoslovenske države Josipa Broza Tita, Kaunda, predsednik Zambije, inače prepoznatljiv po večitom osmehu, nije skrivao suze.

U Zambiji je tada proglašena trodnevna nacionalna žalost.

Kaunda je rođen aprila 1924, u varošici Činsali, na severoistoku tadašnje Severne Rodezije. Otac, rođen u susednom Malaviju, bio je nastavnik, prezbiterijanski sveštenik i hrišćanski misionar. U vreme njegovog rođenja ta zemlja je bila protektorat pod imenom Britanska centralna Afrika, da bi 1907. bila preimenovana u Njasaland.

Školovao se u tadašnjoj Severnoj Rodeziji, da bi potom radio kao učitelj u Lubvi, nedaleko od rodnog Činsalija, u Mufuliri, u središtu Koperbelta, na samoj granici s belgijskom Katangom, najjuznijom provincijom Konga, kao i u rudnicima u Južnoj Rodeziji, severoistočno od Solzberija, današnjeg Hararea.

Na samom početku pedesetih Kaunda se posvećuje socijalnom radu, a zatim i politici. Od 1953, kao organizacioni sekretar Afričkog nacionalnog kongresa, partije koja se zalaže za suverenost Zambije, Kaunda se nalazi u Lusak i 1958, osniva Zambijski afrički nacionalni kongres (ZANC)

.Naredne godine britanske kolonijalne vlasti osuđuju ga na devet meseci robije.
Oslobođenju Zambije, oktobra 1964, najviše su doprinele međunarodne okolnosti.

Pošto su se tokom 1960, poznate kao – Godina Afrike – osamostalile brojne zemalje, do tada francuske kolonije iz sastava Francuske Zapadne Afrke i Francuske ekvatorijalne Afrike, kao i susedni Belgijski Kongo i pojedini britanski posedi u Gvinejskom zalivu, postalo je vidno da je proces nezaustavljiv.

Februara te 1960. godine, Harold Makmilan, u tom trenutku predsednik Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, održao je znameniti govor u obraćao poslanicima Južnoafričke unije u zdanju Parlamenta u Kejptaunu u kojem je naglasio da „Vetrovi promena duvaju afričkim kontinentom“.

Zanimljivo je da je Kenet Kaunda 1960. posetio Martina Lutera Kinga u Atlanti, u Džordžiji,SAD. Nenasilni otpor za koji se King opredelio primenjen je potom u tadašnjoj Severnoj Rodeziji.

Kaunda je zapravo postao jedan od simbola dekolonizacije i pre nego što je Zambija oslobođena. Upravo on je presudno uticao na Patrisa Lumumbu, uz Nkrumaha i Seku Turea, prilikom Sveafričke konferencije u Akri, marta 1958.

Već 1962. Kaunda postaje ministar za lokalnu upravu i socijalnu politiku, tada pod britanskom upravom, posle uspeha njegove Ujedinjene partije nacionalne nezavisnosti (UNIP) koja je osvaja većinu na izborima.

Otuda je oktobra 1964, pošto je Zambija postala suverena džava, Kenet Kaunda postao njen prvi predsednik. Na toj poziciji nalazio se do novembra 1991. kada je poražen na izborima.

Iako su njegovi poštovaoci isticali da je bio među retkima u Africi koji su dozvolili mirni transfer vlasti na izborima, stvar ipak nije tako jednostavna. Godine 1968. zabranio je sve političke organizacije osim njegove vladajuće UNIP, i bez ikakve dileme vladao je autoritarno.

Jedva je dozvolio višestranačke izbore, pod uticajem talasa promena koji je 1989. zahvatio zemlje Istočne Evrope. Jedna od posledica bila je i postupna demontaža aparthejda na jugu Afrike. Izbori koje je organizovao 1978, 1983, kao i 1988. bili su lišeni ozbiljnih protivkandidata.

U spoljnoj politici, dosledno se držao politike nesvrstavanja i bio je predsedavajući tog Pokreta od 1970. do 1973, pošto je Treća konferencija nesvrstanih odžana u Lusaki 1970.

Za taj skup većinu objekata, uključujući i kongresni centar i prostore za smeštaj brojnih gostiju, izgradila Jugoslavija, odnosno begradski Energoprojekt, u sklopu velikodušne politike pomoći nesvrstanima. Privredna saradnja je potom nastavljena na realnijim osnovama.

Nacionalizovao je rudnike bakra krajem šezdesetih, bio je to paralelan proces onome sto se događalo u susednom Kongu, potonjem Zairu, gde je Mobutu takođe u to vreme nacionalizovao rudnike u Katangi (Šaba).

Zambija, kao i ranije Severna Rodezija relativni prosperitet dugovala je činjenici da se centralni deo zemlje nalazi na ogromnim nalazištima rude bakra. Pojas poznat kao Koperbelt (Copperbelt) dele današnja Zambija i Kongo, prethodno belgijska teritorija. U toj zoni bogatstvo rudnih naslaga bilo je poodavno uočeno. I pre dolaska evropskih kolonizatora tamošnje stanovništvo kovalo je metalni novac, odnosno obračunsku valutu.

Pojedine varošice tog pojasa, poput Kitve i Ndola, po opisu Zdravka Pečara, pedesetih, izgledale su kao da ih je neko preneo iz Amerike, sa najpoznatijim bankarskim ispostavama, luksuznim restoranima, i čak Savoj hotelom.

U ekonomskoj politici Kaunda se znatnim delom oslanjao na Kinu. Upravo su Kinezi izgradili železnicu koja je povezala luku Dar es Salam u Tanzaniji sa Zambijom. Tazara sistem pušten je u rad 1975. godine i tada je bio bukvalno dragocen za Zambiju. Danas je međutim uglavnom zapušten.

Pomagao je brojne pokrete za oslobođenje u susednim zemljama, poput onih koji su se protivili rasističkoj vladi Jana Smita u Rodeziji, kolonijalnim upravama u Angoli, Mozambiku, Namibiji odnosno Jugozapadnoj Africi, i razume se režimu aparthejda u Južnoj Africi. Ali je i taktizirao i stalno se nudio kao posrednik i u Rodeziji i u Južnoj Africi.

Takva politika imala je izvesnog uspeha, iako Zambija nikada nije došla do tako viskog nivoa ekonomske saradnje sa režimom aparthejda kakav je negovao Hastings Banda u Malaviju. Od čega je ta zemlja imala znatne ekonomske koristi.

Kaunda se sastajao s čelnicima Južne Afrike, Vorsterom, kao i sa Piterom Botom, nudio se kao posrednik u pregovorima, iako osuđivan zbog toga. Valja pomenuti, čak i u vreme najstrožeg aparthejda, stotine hiljada radnika odlazilo je u Južnu Afriu iz susednih, suverenih, zemalja, u potrazi za ma kakvim zaposlenjem.

Posle žestokih protesta protiv Kaundine vlasti u Lusaki leta 1990, kada je sprečen i pripremani državni udar, pristao je na višestranačke izbore 1991, i tada je poražen.

Kaundina teza je, inače, bila da u zemlji u kojoj žive 73 etničcke grupe i u kojoj se govori 20 do 30 jezika, o čemu se lingvisti spore, klasičan višepartijski sistem može da dovede samo do potpunog haosa. Njegova tehnologija vlasti, bila je inače osobena, kako bi predupredio eventualne zavere, Kaunda je neretko rotirao svoje saradnike i nije se znalo koliko traje koji mandat.

I pokazalo se, dok nisu dunuli novi „vetrovi promena“ na samom kraju osamdesetih, posle onih prvobitnih 1960, Kaundina pozicija bila je stabilna.

Iako izvesno vreme neomiljen, u jednom periodu su mu čak oduzeli državljanstvo krajem devedesetih, što je pravdano mestom rođenja oca, u susednom Malaviju, Kaunda je ipak ovaj svet napustio kao neprikosnoveni otac zambijske nacije.

U bivšoj Jugoslaviji Kaunda je prvi put boravio još pre sticanja nezavisnosti, maja 1964, a potom još sedam puta. Predsednik Tito, takođe, Zambiju je posetio i pre Konferencije Nesvrstanih, februara 1970. Skup u Lusaki održan je septembra te godine.

U Lušaki upravo boravi Wu Peng čelnik Odeljenja za Afriku ministarstva spoljnih poslova Kine.

Dve zemlje imaju izuzetno srdačne odnose još od sticanja suverenosti 1964. I to je tekovina Keneta Kaunde. Zambija je bila među zemljama koje su odmah podržale, zajedno s negdašnjom Jugoslavijom, da zvanični Peking preuzme poziciju u Savetu bezbednosti, 1971, namesto Tajvana. Kina je osim projekta Tanzan, izgradila u Zambiji niz objekata, puteve, stadione, aerodrome, konferencijski centar Kenet Kaunda u Lusaki.

U konkretnoj situaciji očekuje se pomoć Pekinga u restrukturiranju spoljnog
duga zemlje, koji iznosi više od 17 milijardi USA dolara, od čega je otprilike trećina dug Kini.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.