Rođaci žrtava masovnih ubistava u SAD pitaju se šta da rade na godišnjicu njihove smrti

Septembarski dan za koji je znao da će biti težak, 51-godišnji Dejmon Prisli obeležio je roštiljem i balonima, ali ima objašnjenje zašto je bilo tako. On je obeležavao godinu dana od dana kada je 2021. godine njegovu ćerku i njene tri drugarice ubio čovek u Minesoti.

Prisli je okupio 50 prijatelja da proslavi život svoje ćerke Nitoše Flag-Presli, koja je imala 30 godina. Roštiljem i balonima je obelležio godišnjicu jer je bio siguran da je to ono što bi njegova ćerka želela, rekao je Prisli za Asošijeted pres.

Od 2006. godine u Sjedinjenim Državama su se dogodila 553 masovna ubistva, sa 2.880 ubijenih, po bazi podataka koju održavaju Asošiejted pres i Ju-Es-Ej tudej u partnerstvu sa Severoistočnim univerzitetom. To su ubistva u kojima je ubijeno četvoro ili više, ne računajući napadača. Za sada je 2023. godina s najvećim brojem masovnih ubistava do sada.

Kako raste broj žrtava masovnih ubistava u SAD, hiljade ljudi se nose s traumom gubitka nekoga voljenog u besmislenom činu nasilja. Oni se bore s posebnom vrstom tuge, proganjani i gubitkom i time kako se to dogodilo.

Jedan od najtežih dana sa kojima se suočavaju svake godine je godišnjica ubistva.

Ove srede porodice u Uvaldeu u Teksasu moraće da se suoče s prvom godišnjicom dana kada je naoružani napadač ušao u osnovnu školu Rob i ubio 19 dece i dvoje nastavnika dok su se okupljali da proslave kraj školske godine. A prošle nedelje, za porodice desetoro ljudi u Bafalu, u državi Njujork, biila je godišnjica dana kada ih je beli rasista ubio u supermarketu.

Ljudi se nose sa ovim godišnjicama na različite načine. Neki organizuju zabavu da prebrode bol. Drugi više vole da budu potpuno sami. Mnogi su negde između, uz male rituale koji im pomažu da prođu kroz taj dan.

Ali svi se oni bore s istim pitanjem, ponekad i godinama kasnije: „Šta da radim sa sobom na datum koji je sve promenio?“.

Istog dana kada se Prisli okupio sa prijateljima i porodicom u svojoj kući, Angela Sturm čija su deca, Jasmine Sturm i Metju Petas, ubijeni u istom napadu, odlučila je da provede dan sama.

„Odbijam pozive da ‘obeležim’ jer to nije za mene“, rekla je ona.

Umesto toga, ona sama odaje počast svojoj deci gledajući njihove fotografije i sećajući se kakav je nekada bio njihov zajednički život. Piše, plače i vodi računa i o sebi, čitajući dobru knjigu. Nada se da će ljudi shvatiti da želi da tada bude sama i da ne treba da brinu ili da se uznemiravaju ako odbija pozive ili ne odgovori na poruke.

Svi se različito suočavaju s tugom, rekao je Džefri Šahidulah, pedijatrijski psiholog u Dečjem medicinskom centru UT-Ostin Del.

Šahidulah je bio deo tima koji je ostao u Uvaldeu mesecima posle napada da bi vodio kriznu kliniku za hitne intervencije, članove zajednice, porodice i prijatelje žrtava.

Masovna ubistva mogu traumatizirati čitave zajednice, rekao je Šahidulah. To može navesti čak i one koji nisu lično poznavali žrtve, da izbegavaju situacije koje ih podsećaju na taj događaj, da se osećaju stalno nesigurno i da se povremeno sećaju kako šta su osećali kada su čuli za ubistvo.

„Mnogi od ovih simptoma mogli bi da se pogoršaju u vreme godišnjica“, rekao je Šahidulah. „Vremenom, ti simptomi imaju tendenciju da se povuku. Ali svako ima svoje vreme“.

Okrutnom koincidencijom, prva godišnjica pucnjave u supermarketu Bafalo pala je na Dan majki. To je posebno otežalo stvari za Vejna Džonsa, čija je majka, Celestin Čejni, bila među 10 ljudi koje je tog dana ubio beli rasista.

Džons je rekao da su neki prijatelji došli na godišnjicu i da su razgovarali o drugim stvarima.

„Taj dan, 14. april, za mene je svaki dan“, rekao je on.

Tirza Paterson i njen 13-godišnji sin Žak „Džejk“ Paterson koji je izgubio oca, crkvenog đakona Hejvarda Patersona, u napadu u supermarketu, napustili su grad za godišnjicu. Nisu kročili u „Tops Frendli Market“ otkako je ponovo otvoreno prošlog leta i nisu prisustvovali memorijalnim skupovima u Bafalu za njenog bivšeg muža i ostale ubijene.

„Ne želimo da ponovo prolazimo kroz to“, rekla je Tirza Paterson ove nedelje. Umesto toga su za vikend za Dan majki otišli u Detroit i prisustvovali crkvenoj službi.

Topaz Kuks je septembra prošle godine obeležila 10 godina od smrti svog oca koga je 2012. godine, kao i nekoliko drugih, na poslu ubio čovek otpušten iz njihove kompanije u Mineapolisu.

„Još ne mogu da verujem da se to desilo mojoj porodici“, rekla je ona.

Kada je godišnjica, ona radi ono u čemu je uživao njen otac Rami Kuks. Prošle godine je išla na izlet i jela desert jer je to on voleo, kao i ptice i vetar. Voli što joj prijatelji svake godine tog dana šalju fotografije svojih slatkiša s natpisom: „Za tvog tatu!“.

Ona ima dnevnik u kojeg jednom godišnje, na taj dan, piše o najzanimljivijim događajima sa svojim ocem, izazovima i mislima iz protekle godine koje bi želela da podeli s njim.

Tek sedam godina od ubistva, Topaz Kuks je rekla da je post-traumatski sindrom (PTSP) iskusila na poslu, a radi u pozorištu. Bila je iznenađena jer nije očekivala da će je to stići tako kasno. Zaplet komada je to možda pokrenuo – predstava je bila o ženi čiji je otac ubijen.

Rekla je da se osećala iscrpeno na kraju probe, legla je na pod kancelarije i kao da nije mogla da ustane. Ponekad oseća kao da joj koža treperi ili da je „cela van svog tela“. Trebali su joj meseci terapije da oseti da ponovo kontroliše sebe.

Razgovor o gubitku nije za svakoga, ali Kuks je rekla da joj je to važno. „Volela bih da ljudi više pričaju o tome i normalizuju to“, rekla je ona. „Tuga je tako usamljena“.

Na dan 12. septembra, kada je Prisli s početka priče organizovao zabavu kao znak obeležavanja dana kada su njegova ćerka i njene tri prijateljice ubijene, rekao je da želi da razmišlja o tome ko je bila njegova ćerka, a ne o tome kako je umrla.

Volela je da priređuje uzbudljive i spektakularne rođendanske zabave za svoju decu, prijatelje i porodicu.

Prisli je pored ukaznih vrata stavio fotografiju svoje ćerke u prirodnoj veličini, kako se smeje oodevena u roze. Gosti su nosili majice s njenim fotografijama i natpisima „Nikad zaboravljena“ i „Tatin anđeo br. 1“. Na Prislijev zahtev, gosti su govorili o najsmešnijim stvarima koje se sećaju da je radila njegova ćerka.

Kasno popodne, okupili su se oko stepenica njegove kuće, držeći crvene, žute, roze i bele balone, na nekima s rečima „Zauvek u našim srcima“.

Deca su, prateći vođstvo odraslih, slušala dok se pevala pesmau iz Jevanđelja „Odvedi me kralju“, a Prisli je odrecitovao pesmu koju je godinama ranije napisao njegov otac, a njegova ćerka ju je obožavala.

Kada je završio pesmu, Prisli je dao znak da se puste baloni. Vinuli su se pravo uvis, uzdigli se iznad krovova i nestali u čistom plavom nebu.

(Triša Ahmed koja je napisala ovaj članak je iz korpusa AP „Report for America“ što je neprofitni nacionalni servisni program koji šalje novinare u lokalne redakcije da izveštavaju o nedovoljno pokrivenim temama. Njenog oca, Avijita Roja, ubili su 26. februara 2015. verski fanatici u Bangladešu. Svake godine na taj datum ona se okružuje ljudima koje voli i priređuje zabavu jer je on voleo proslave. Februara ove godine su odigrali utakmicu i nazdravili u njegovu čast.)

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.