U trendu

SAD u subotu stvaraju novu nuklearnu silu na Bliskom istoku?

Kada je pre 16 godina pripreman teren za agresiju na Irak, Benjamin Netanijahu svedočio je pred američkim Kongresom i uveravao ga da „apsolutno nema nikakve sumnje“ da Sadam Husein radi na razvijanju nuklearnog oružja. Svi znamo šta je usledilo posle toga. A sada aktuelni premijer Izraela slične optužbe upućuje na račun Irana.

Netanijahu je ovog ponedeljka pred televizijskim kamerama i na engleskom jeziku pokazao „pola tone dokumenata“ za koje tvrdi da su ukradeni iz Teherana i da dokazuju da Iran krši sporazum o obustavljanju njegovog nuklearnog programa. Majk Pompeo, novi američki državni sekretar i doskorašnji direktor CIA, u svom saopštenju potom potvrđuje da je „Iran lagao i nastavlja da laže“ međunarodnu zajednicu. Međunarodna agencija za atomsku energiju, međutim, ali čak i listovi poput „Njujork tajmsa“, „Vašington posta“ i londonskog „Gardijana“, dokazuju pak da Netanijahu ništa novo nije otkrio i da je „projekat Amad“ o kome on govori obustavljen još krajem 2003. godine, a da su njegovi detalji odavno poznati i Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju i obaveštajnim službama svih zainteresovanih strana.

Vode li Netanijahuove optužbe na račun Irana ka napadu na tu zemlju? Zašto je sud u Njujorku upravo sada osudio Iran zbog napada 11. septembra i tako ga povezao s Al Kaidom, s kojom je povezivan i Sadam Husein uoči napada na Irak? Da li će se SAD povući iz nuklearnog sporazuma s Iranom i kakve se namere iza toga kriju? Može li Rusija da spreči izbijanje novog rata na Bliskom istoku?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Borislav Korkodelović, dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, i Vladimir Ajzenhamer, asistent na Fakultetu bezbednosti i odličan poznavalac prilika na Bliskom istoku.

„Na površini, situacija deluje mirno“, kaže Borislav Korkodelović, koji je prošle nedelje boravio u Kuvajtu. Ipak, dodaje, „brojne su analize koje govore da stanje odnosa između Irana i Izraela nikada nije bilo na tako visokom bezbedosno-rizičnom nivou, premda istovremeno ima i mišljenja da to veliko neprijateljstvo između jevrejske države i islamske republike ni ovoga puta neće prerasti u otvoreni rat.“

I Vladimir Ajzenhamer smatra da „nije izvesno da će sadašnje zaoštravanje situacije voditi u direktni sukob koji će zapaliti čitav region“.

Sukob između dve države, podseća Ajzenhamer, „traje već decenijama, a sadašnja eskalacija posledica je toga što su one, na izvestan način, postale susedi, u tom smislu što je u Siriji evidentno porastao uticaj Irana, čija se vojska bori na strani Bašara el Asada, što se u Izraelu doživljava kao pretnja. Ali Izrael protiv Irana ne može sam“.

Otuda je i naročito zanimljivo što je, samo dan-dva pre nego što će Netanjahu izneti svoje optužbe na račun Irana, tokom prošlog vikenda u Saudijskoj Arabiji, pa u Izraelu, boravio američki državni sekretar Majk Pompeo, koji je potom izjavio da Sjedinjene Države stoje uz svoje saveznike protiv Irana.

Nesumnjivo je, komentariše Vladimir Ajzenhamer, da je bilo koordinacije između Pompeovih poseta Jerusalimu i Rijadu i javnih optužbi koje je na račun Irana izneo Benjamin Netanijahu. „Svedoci smo“, ukazuje Sputnjikov sagovornik, „zaokreta Rijada prema Jerusalimu, do koga je došlo pošto su Saudijska Arabija i Izrael prepoznali zajednički bezbednosni interes u obuzdavanju Irana, u kome sada, pored Sjedinjenih Američkih Država, počinje da učestvuje i Francuska.“

Što se pak sadržine optužbi izraelskog premijera tiče, navodi Borislav Korkodelović, „Netanjahuov performans neke komentatore je podsetio na vreme kada je aktuelni izraelski premijer, kao mlad čovek pre ulaska u politiku, bio prodavac nameštaja. Kažu da je ovo bilo na tom nivou. Praktično svi ozbiljni komentatori odbacuju njegove navode, tvrdeći da je reč o zastarelim podacima. Što je najvažnije, to navodi i Međunarodna agencija za atomsku energiju“.

„Netanijahu, bez obzira na stotine kilograma dokumenata koje je pokazao, zapravo nije izneo nijedan novi dokaz“, saglasan je i Ajzenhamer, koji navodi da „to može da bude priprema terena za jače pritiskanje Irana“.

U tom kontekstu, dodaje, nije slučajnost ni odluka njujorškog suda kojom je Iran — „prekrajanjem istorije“ — proglašen za vinovnika terorističkih napada 11. septembra 2001.

Pa ipak, Ajzenhamer ne veruje da će paralela sa slučajem Iraka biti potpuna i da će do napada na Irak zaista doći, „budući da je Iran neuporedivo snažniji a ima i snažan uticaj u arapskom svetu, za razliku od Sadama Huseina koji je bio izolovan od svih, pa ga je samim tim bilo mnogo lakše napasti“.

U kom pravcu će situacija dalje ići postaće nešto jasnije sledeće subote, 12. maja, kada bi američki predsednik Donald Tramp trebalo da saopšti odluku o ostanku ili izlasku SAD iz nuklearnog sporazuma s Iranom.

„Još uvek postoje šanse da će Amerika ostati u nuklearnom sporazumu s Iranom“, kaže Borislav Korkodelović. U suprotnom, „za Amerikom bi iz sporazuma mogao da izađe i Iran, a Saudijska Arabija je rekla da će, u tom slučaju, i sama istog časa krenuti u izgradnju svog nuklearnog programa, što će situaciju u jednom ionako uzavrelom regionu učiniti još vrelijom i krajnje opasnom.“

Zbog takve perspektive i zabrinjava što su na visoke pozicije u Trampovoj administraciji dospeli Džon Bolton, novi savetnik za nacionalnu bezbednost, i državnin sekretar Majk Pompeo, a obojica su, napominje Vladimir Ajzenhamer, „tvrdokorni jastrebovi sa stavom da s Iranom nema kompromisa. S druge strane, međutim, Tramp želi da ima saveznika u Evropi, koga je pronašao u francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, a Makron želi da sporazum s Iranom opstane, i postoji mogućnost da će ga Tramp poslušati“.

Presudnu pak ulogu u očuvanju krhkog mira mogao bi da ima ruski predsednik Vladimir Putin. Borislav Korkodelović: „Rusija može da odigra veliku ulogu. Sada se na Bliskom istoku govori o tome kako u Rusiji pronaći novog Henrija Kisindžera, koji je 1976. uspeo da dovede do takozvanog sporazuma tri crvene linije između Sirije i Izraela“.

Slično će i Vladimir Ajzenhamer: „Teško je zamisliti da će Vašington prihvatiti posredničku ulogu Rusije i Vladimira Putina, jer bi to predstavljalo svojevrsno otimanje baklje svetskog policajca i mirotvorca iz ruku SAD. Ali na regionalnom nivou nije teško zamisliti da regionalni igrači U Jerusalimu, Rijadu i Teheranu, zbog slabljenja SAD shvate da bi trebalo da se okrenu istočnoj strani i da dopuste istočnoj diplomatiji da bude glavni nosilac regionalne diplomatije, baš kao što je nekada to činio Henri Kisindžer u ime SAD“.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike