Gde je nestao srpski film?

Glumci Dragan Bjelogrlić i Nikola Rakočević, kao i filmski kritičar Petar Jončić učestovali su na tribini pod nazivom „Gde je nestao film?“ u organizaciji studentske inicijative „Negujmo kulturu“.

Filmski radnici pokušali su da otkriju razlog stanja u kojem se srpska kinematografija trenutno nalazi i počeli tribinu poređenjem sa situacijom koja je bila za vreme SFRJ.

„Za vreme socijalizma, budžet za kulturu je bio mnogo veći, znalo se koliko filmova svaka republika treba da snimi za godinu dana. Tranzicija nije donela ništa dobro nikome. U vreme Miloševića se tri puta više izdvajalo za film nego što se to čini poslednjih godina. Domaći filmovi su bili gledaniji od holivudskih blokbakstera. Odlazili smo u Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, oni nisu mogli da veruju kakve mi filmove snimamo“, izjavio je Bjelogrlić.

„Ova zemlja Srbija nema previše veze sa onom Jugoslavijom. Drugačije se prave filmovi, drugačije se distribuiraju, navike bioskopske publike su se promenile. Bioskopi su prazni, nije da ih nema dovoljno, ima ih i previše, ne postoji svest publike da ide u bioskope. Ta svest je postojala u nekadašnjoj Jugoslaviji, a pogotovo da se domaći film podrži i ispoštuje. Danas ne postoji želja da se ispoštuje domaći film, srpski film je propao zbog publike“, misli pisac i filmski kritičar Petar Jončić.

Jončić takođe ističe da je kod nas nestalo ono što on naziva „bioskopski domaći film“ odnosno film koji ima autorskog u sebi, ali istovremeno dobro komunicira sa publikom, tj. ima potencijala da bude gledan.

Glumac Nikola Rakočević, koji je pre dve godine proglašen za jednog od deset najboljih mladih glumaca u Evropi, ima poprilično pesimističan pogled na ovaj problem, prenose beogradski mediji.

„Ovo je zemlja sa najmanjom cenom rada u svetu. Ne možemo ni da očekujemo da imamo komercijalni film. Moje prvo ozbiljno glumačko iskustvo je serija na Pinku ’Mješoviti brak’ i nisam nikad imao to iskustvo da snimim film i od tih para živim mesec dana u Njujorku. Danas čovek kad ode u Ministarstvo kulture može samo da plače“, zaključio je Nikola.

Bjelogrlić problem vidi i u tome što mimo državnog finansiranja, preostaju samo fondovi EU, a oni imaju „specifičan ukus“.

Teme koje zanimaju te fondove, ne zanimaju naše ljude. Tako smo došli do hiperprodukcije filmova koje ne zanimaju publiku – ratne, socijalne, pa čak i nihilističke tematike. ’Montevideo’ nikad ne bi prošao na nekom konkursu za EU sredstva. On je nastao od domaćih para. Film ’Nacionalna klasa’ ne bi prošao ni na jednom fondu“, smatra Bjela i dodaje da scenaristi zbog toga nemaju slobodu da smisle neki originalni scenario, već pišu namenski –recimo, o ljubavi između Srpkinje i Albanca kako bi dobili novac iz EU fondova“.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.