Lost: Via Domus

TV serija o grupi ljudi koji su posle avionske nesreće izgubljeni na ostrvu negde u južnom Pacifiku već nekoliko sezona intrigira gledaoce kraj malih ekrana. Serija i dešavanja u njoj verovatno vas svrstavaju u jednu od dve moguće kategorije gledalaca – ili je ne gledate, ili ste postali njen obožavalac. Osnovni razlog da li pripadate jednoj od dve navedene kategorije gledalaca je taj da je serija "Lost" prepuna detalja i tragova koji vam omogućuju beskonačno teoretisanje i nagađanje u kom će se smeru razvijati dalja radnja. Ko to voli, taj ne može da dočeka sledeću epizodu, dok će ostali verovatno zaključiti da ovo nije serija za njih.
S početkom sada već četvrte sezone serije na TV-u pojavljuje se i igra Lost: Via Domus, čija je radnja smeštena u okvir same serije, to jest prve dve sezone. Na prvi pogled ova igra ne izgleda kao klasični proizvod koji prati poznate i uspešne filmove i serije, a koje se pojavljuju bukvalno svakog dana i pokušavaju da od publike i vernih obožavalaca pokupe još koju paru na ime stečene popularnosti, ne nudeći pri tom ništa novo, već kod većine ostavljaju ukus gorčine u ustima i osećaj blage prevare. Ovo nije igra s glavnim likovima iz scenarija sklepana na brzinu da bi se pojavila paralelno s premijerom, kao što je slučaj s većinom bioskopskih hitova. Lost: Via Domus je avantura u kojoj vodite sasvim nov lik, koji je u potpunosti uklopljen u svet koji se već duže predstavlja TV gledaocima.
Igra počinje padom aviona. Vaš glavni lik, Eliot, budi se u džungli i postaje svestan da je doživeo amneziju. Dok se oko vas odigravaju događaji koje ste mogli da vidite na malom ekranu, pokušavate da otkrijete svoju prošlost, koja, izgleda, nije nimalo bezopasna. Ono što u ovom delu igre odskače su odlično urađeni flešbekovi. Ovde oni služe kao glavni pokretač radnje. Pomoću njih vaš lik skuplja tragove koji mu otvaraju deliće sećanja. Pošto ste vi fotograf, u svakom tom trenutku sećanja imate zadatak da napravite sliku koja će otključati još neko sećanje na trenutak kada ste snimili tu fotografiju i omogućiti vam da istražite to sećanje. Lokacije, likovi, detalji nisu loše odrađeni, ali posle kratkog vremena biće vam jasno da u ovoj igri nema dubine. Interaktivnost s okolinom je potpuno limitirana. Jedna je stvar to što se preživeli osećaju kao zarobljenici na ostrvu, ali pravljenje malih ograđenih zona u kojima treba da se igra odvija je nerazumno. Tu je i sistem trampe, koji je možda malo interesantan. Kao i u seriji, za neki predmet koji ima neko od ostalih preživelih trampite nešto što vi imate. Umesto da to ostavi utisak da se rastajete od jedne neophodne stvari da biste došli do druge, više se čini da je reč o jednostavnom pomagalu za ubacivanje predmeta potrebnih za rešavanje ionako jednostavnih zadataka.
Drugi veliki nedostatak igre su sami likovi. Kad već niste jedan od glavnih likova u seriji, onda bi valjda trebalo da svaki od glavnih likova bude verno predstavljen u igri. Iz nekog razloga, kvalitet modela izuzetno varira. Takođe, čudno je i odsustvo većine originalnih glasova. Nekim likovima glas daju originalni glumci, na primer, Dez i San. Kod ostalih likova glasove govore imitatori, što je veoma loše odrađeno. I na kraju treba samo reći da je Lost: Via Domus igra koja će se svideti samo retkima. Za sve ostale važi pravilo da kad završe igru, neće biti zadovoljni celim doživljajem i onim što im ona nudi. Oni koji ne gledaju seriju verovatno neće imati problema s igrom, jer je neće ni igrati.
Koristan link

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.