Painkiller: Overdose
A sada malo odmora za mozak. Ništa priča, ništa likovi i njihovi moralni porivi, ništa smisao. Puni, pucaj, puni, pucaj… I tako u nedogled. Painkiller: Overdose nudi sve ovo, pa i još malo više. Akcija je sve, ne misli i samo satiri ljute neprijatelje. Ovaj nastavak kultne akcije pod nazivom Painkiller donosi sve ono što je krasilo i njegovog prethodnika, a to povelika količina zarazne akcije, koja baš i nema mnogo veze s mozgom.
Priča počinje tamo gde je prethodna završila. Belial, poludemon-poluanđeo, čitavu večnost zatočen u kavezima pakla, oslobođen je iz kaveza kada ga je ubio junak prošle igre. Sada on kreće da se malo izduva i protera svu svoju frustraciju nakupljenu tokom vekova u tamnicama podzemnog sveta. Počinje tamanjenje tolike količine demona i raznih stvorenja da se to prosto ne može prebrojati. Šablon postavljen u prethodnoj igri i ovde je primaran. Krda neprijatelja, koji se pojavljuju iz svih mogućih pravaca i mesta, ogromna količina municije i oružja i potpuni krkljanac. Sam tok igre zaista nema puno veze s mozgom, a ni bilo kakvom logičnom pričom. Iz tamnice dolazite u japansko selo, zatim se koljete po egipatskim ruševinama, a posle toga počinje tuča na asteroidima, i tako u nedogled, ali zaista ne nedostaje akcije koja diže adrenalin. Likovi vaših protivnika kao da su pobegli sa stola nekog ludog pisca naučne fantastike, a svaki od njih raspolaže različitim napadima i stilovima borbe, tako da vam barem nikada neće biti dosadno. Oružja su zaista veoma maštovita, pa i više od toga, počev od demonske glave koja ispaljuje zrake do kombinacije raketnog bacača i puškomitraljeza.
3D engine koji pokreće ovu igru je onaj iz prethodne verzije i deluje pomalo zastarelo. Mada, u odnosu na količinu akcije i brzinu kojom se sve oko vas menja, teško da ćete imati vremena da zapazite sve detalje vezane za vaše okruženje, kao što su modeli prostora u kome se krećete ili izgled i tekstura protivnika. Igra je što se tiče težine i na normalnom nivou veoma teška i traži od vas zaista dobru koordinaciju pokreta i dobro planiranje šta i koga prvo ubiti kako biste se živi izvukli. Najviše nervira, čini se, dosta spor sistem učitavanja snimljene pozicije, koji zna da potraje. A kada to pokušate u kombinaciji s nekim teškim nivoom, onda čovek zaista može da se iznervira.
Opet, na kraju ne treba biti na kraj srca. S obzirom na to za šta je namenjena, a to je beskonačno „napucavanje“ i zabava bez zamaranja malih sivih ćelija, igra je u potpunosti ispunila svoj zadatak. Sitne zamerke zbog 3D engine-a i sporost u učitavanju pozicija ne mogu da pokvare ukupno zadovoljstvo igranja ove akcije lišene bilo čega osim potpune i beskompromisne akcije upotpunjene besomučnim tamanjenjem neprijatelja.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.