Splinter Cell: Conviction (1)
Novo delo razvojnog tima Ubisoft Montreal – igra Splinter Cell: Conviction, najavljivano je toliko dugo da poseban uvod u priču o ovoj igri nije ni potreban. Nepoznanica skoro da i nema, tako da ćemo se pozabaviti utiscima kompletnog iskustva koje nam je ponudio ovaj Splinter Cell. Priča u igri Splinter Cell: Conviction odvija se u dva dela, u skladu sa SP i MP kampanjama. Prolog je rezervisan za co-op, u kojem pratimo agente Arčera i Kestrela na njihovoj misiji sprečavanja prodaje oružja na crnom tržištu. S druge strane, kampanja za jednog igrača ponovo nas stavlja u ulogu Sema Fišera, koji ovaj put upada u sukob s bivšom kompanijom, pa i svojim ličnim demonima. Naime, radnja se direktno nastavlja na događaje iz prethodne igre. Sem još uvek žali za svojom ćerkom, a iznenadni obrt tera ga da silom potraži odgovore i osveti se odgovornima, spasavajući pri tome svoju zemlju od pretnje koja se nadvila nad njom.
To bi u kratkim crtama, bez otkrivanja sočnih preokreta i dodatnih zapleta, bila priča ove igre. Kao što je i obećano, ona je sada mnogo zanimljivija i napetija, posebno u poređenju s prethodnim Splinter Cell igrama. Naravno, tome doprinose razne tehnike prezentovanja radnje (flešbekovi, naracija u prošlom vremenu), pa je pravo uživanje pratiti šta se u igri događa. Ali ono što se posebno ističe jeste glavni lik. Sem Fišer nikada nije bio simpatična faca, upamtili smo ga kao jednostavan lik bez prave harizme. Splinter Cell: Conviction to uveliko menja. Semove emocije su uverljive, a bes koji ga vodi ima razumnu podlogu.
Pošto je Conviction najverovatnije opraštaj od Sema Fišera, akcijom nabijena završnica jednostavno nije mogla biti izvedena u maniru klasičnih Splinter Cell igara. Neki će se buniti da to više nije izvorni Splinter Cell koncept, a neki će otvorenih ruku prihvatiti brži, fluidniji i eksplozivniji gameplay. Ipak, ostaje utisak da je sve to moglo biti izvedeno još bolje. Ali o tome nešto kasnije, red je da pomenemo ključne elemente koji su preobrazili Splinter Cell: Conviction u svojevrsni TPS. Neizbežni sistem zaklona je prisutan, tu je i automatska regeneracija zdravlja. Oba elementa odrađena su na zavidnom nivou. Cover sistem, iako malo previše automatizovan, jedan je od bolje izvedenih primera, dok obnavljanje energije igraču daje više prostora za fokusiranje na primarne ciljeve.
Tradicionalno sakrivanje u senci/mraku pojednostavljeno je do te mere da nijansi nema; kada ste u tami, neprijatelj vas ne vidi (osim ako nema bateriju ili, još gore, noćni vizir), a kada niste, imate vrlo ograničeno vreme reakcije pre nego što vas neko opazi. Pojednostavljenje se i te kako oseti na zvuku. Naime, brže kretanje sada vas ne otkriva, pa je jedina briga korišćenje oružja bez prigušivača. Srećom, to pojednostavljenje ne znači automatski i lakšu igru. Istina, Conviction nudi mnogo manje izazova nego pređašnje igre u serijalu, ali to je vešto prikriveno uvođenjem takozvanih PEC Challenge zadataka. Ovi zadaci uključuju eliminaciju neprijatelja na raznovrsne načine, a daju vam bodove za nadogradnju oružja. Oružja su brojna i svako ima tri moguće nadogradnje.
Ipak, kao što je već pomenuto, čini se da je sve to moglo biti izvedeno još bolje. Uprkos tom "RPG" sistemu nadogradnje, igra ne daje dovoljno razloga za korišćenje stealth pristupa. Čak ni na najtežim podešavanjima igrač ne gine brzo kao u prva tri Splinter Cell-a zato Rambo pristup s vremena na vreme može da prođe nekažnjeno. Igra više ne vodi statistiku "uspešnosti" na kraju svake misije, a kada se odlučite za akciju onde gde biste uz malo muke neprijatelje mogli da eliminišete tiho, Fišer će samo sarkastično dobaciti da je to moglo proći i bolje. Ono što se često viđa u igrama ovde je i te kako prisutno: nadogradnja oružja u stvari nije neophodna da bi se igra završila bez problema, a pobiti neprijatelje uz mnogo buke često je lakše nego eliminisati ih individualno i u tišini. Štaviše, pojedine situacije, čak i čitava jedna misija, orijentisane su isključivo prema akciji koja je izraziti kontrast stealth pristupu u dosadašnjim igrama. Budući da Splinter Cell: Conviction nema pravi model napucavanja u TPS stilu, jer to nikada nije ni nameravao da postigne, pitanje je da li je ovo pravi odnos stealth-a i akcije.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.