Borba divova

U sumo sportu zabranjeno je kopati oči, hvatati za kosu i udarati pesnicom. Sve ostalo je dozvoljeno. Japan je jedna od najneobičnijih zemalja na svetu, a sumo u Japanu ni izdaleka nije samo sport. To je nacionalna strast – prava pomama.

Sumo borbe održavaju se najmanje jednom mesečno. Stadioni su ispunjeni do poslednjeg mesta i primaju oko 12.000 ljudi. Svaki meč u proseku posmatra i 12 miliona televizijskih gledalaca. Turnir traje 15 dana, a borbe se vode od devet ujutru do šest uveče. To je sto dana godišnje. Sumo strast osvojila je više od 62 procenta Japanaca. To ne treba da čudi kada se zna da je ovaj sport neraskidivo povezan sa najdubljom tradicijom Zemlje izlazećeg sunca.

U Tokiju postoji kvart u kome žive samo sumo rvači. Putnici namernici koji svrate da ga obiđu izgledaju kao patuljci pored ljudi neverovatno velikih dimenzija. Teški su između 200 i 300 kilograma. Uprkos svojoj veličini, sumo borci su krajnje nekomunikativni. Kao posledicu mnogobrojnih ozleda grla oni često imaju probleme sa glasnim žicama. Vrlo često stradaju i ušne školjke. Uši sumo profesionalaca liče na glavice kupusa sa čitavim spektrom duginih boja od tirkizne do bagremove.

Izvan borilačke scene život sumo rvača nije ništa manje surov. Treninzi počinju u pet sati ujutru. Svi zahtevi trenera koji nosi neizbežnu bambusovu palicu moraju biti bezuslovno ispunjeni. U suprotnom, na leđa učesnika svali se bujica udaraca palicom. Od iskusnog sumo borca gore je biti samo sumo početnik. Stariji borac može da udara novajliju koliko god puta hoće. Novi su dužni da sve trpe, da starijima spremaju hranu, da im čiste leđa i bokove, pošto sumo borac ne može sam sebe da obuhvati.

Koliko Japanci vode računa o svojim nacionalnim savremenim herojima svedoči i pravilo da je sumo šampionima zabranjeno putovanje istim avionom. Sumo šampion proglašen je nacionalnim dobrom nad čijim životom strepi cela nacija. Zanimljivo je da sudije u ovim borbama za pojasom nose bodež. Običaj nalaže moralnu obavezu sudije da izvrši harikiri ako nije u stanju da obezbedi besprekorno odvijanje borbe. Na kraju svakog turnira sumo šampioni dobijaju vredne nagrade. Pored novca za pobedu, ove ogromne ljude posebno raduju nagrade u hrani. Tipična prehrambena nagrada sastoji se od četiri tone neophodnih namirnica, u kojima je tona ostriga, ali i bala zelenog čaja teška koliko i sam borac. Ove muškarčine svakog dana moraju da pojedu lonac hrane koja sadrži 7.000 kalorija.

Iako je sumo sport rođen u Japanu, gde je najpopularniji, sve je više svetskih šampiona rođenih u drugim zemljama. U dve hiljade godina dugoj istoriji sumo rvanja nedavno je pobednik na nacionalnom takmičenju postao urođenik sa Havaja težak 300 kilograma. Nacionalni ponos Japana definitivno je pao u prašinu u poslednjih deset godina pošto su trojica od četvorice sumo velikana u ovoj deceniji Amerikanci.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.