Geniji ne idu u školu

Volfgang Amadeus Mocart bio je veliki kompozitor i muzički genije; stvorio je savršena dela koja očaravaju i dan-danas. Svi veliki umetnici nekada su bili deca, ali je samo za Mocarta rečeno da je bio i ostao dete.

Rodio se u Salcburgu sredinom osamnaestog veka, u kući u kojoj se neprekidno čula muzika. Njegov otac, i sam muzičar, otkrio je da mu je sin čudo od deteta. Jednom je mali Mocart slušao stariju sestru kako svira na klaviru, a zatim je jednostavno prišao i pridružio joj se. Sve to ne bi bilo čudno da tada nije imao samo tri godine. Shvativši da je to neobičan dar, njegov otac je odlučio da taj talenat malog Volfganga razvija i neguje čak i dok se dečak igra.

Pošto je sa radošću i lako učio, mali Mocart je toliko napredovao da je sa četiri godine svirao klavirske komade bez greške, a već sa pet godina postao je kompozitor. Nikada nije išao u školu, već je obrazovanje dobijao od svog oca. Učenje mu je bilo igra. U muzici se igrao notama, a u matematici brojevima. Kada je rešavao matematičke zadatke, sto, stolica, zidovi, pa čak i pod bili su ispisani kredom. Ipak, muzika je zauzimala posebno mesto u njegovom srcu i on je marljivo vežbao – nekada i po ceo dan.

Ubrzo, mali Mocart počinje da nastupa u plemićkim palatama i na carskim dvorovima u Minhenu, Beču i Parizu. Svi su bili zadivljeni ovim detetom, a velikim genijem koje svira dostojanstveno sedeći za klavirom ozbiljnog izraza lica. Međutim, iako je slušao brojne pohvale, talentovani dečak se nije uobrazio. Naprotiv, ostao je izuzetno skroman.

Kada je odrastao, Mocart je zadržao toplinu, osobine deteta i veselost. Od grubosti sveta branio se humorom i osmehom, što smatraju oružjem pametnih ljudi. Izmišljao je igre rečima, duhovite nadimke i voleo je da se glupira. Iako je odrastao, ostao je dete u duši.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.