Hitler je imao bombe sa kojima je hteo da SPRŽI SVET

Nuklearna bomba je najstrašnije oružje u istoriji čovečanstva. Nastala je u vihoru Drugog svetskog rata i sve strane su pokušavale prve da probude gotovo nezamislive količine energije koje nastaju cepanjem atoma. Kako piše Nil Baskomb u knjizi “Zimska tvrđava”, čak i najokoreliji nacisti bili su zapanjeni kad su shvatili razornu moć atoma. Dana 26. februara 1942. održan je sastanak nacističkog Veća za naučna istraživanja Trećeg Rajha o atomskoj fizici. Na konferenciji bili su toliko impresionirani budućim potencijalom te tehnologije da je Jozef Gebels zapisao u svoj dnevnik: “Istraživanje na polju razaranja atoma tako je uznapredovalo da bi njegovi rezultati možda mogli da budu iskorišćeni za vođenje ovog rata. Tu najmanji napori rezultuju tako velikim destruktivnim učincima da čovek s užasom posmatra budućnost ovoga rata”.

Nacisti su bili svesni da im trebaju velike količine teške vode za sprovođenje eksperimenata, a saveznici su pratili njihove potrebe i nagađali da rade na nuklearnoj bombi. Kada su nacisti okupirali Norvešku, uz svesrdnu podršku određenih delova norveškog društva, u ruke im je pala i hidroelektrana Norsk Hydro. Ubrzo su proizvodili sve veće i veće količine teške vode za potrebe nacističkog programa izrade nuklearne bombe i otprilike u to doba, negde na prijelazu iz 1941. na 1942. godinu, rodila se ideja kako bi trebalo uništiti Norsk Hydro. Kako su u sve bili upleteni i Norvežani, važno je napomenuti da je norveški kralj Hakon VII. odbio predaju nacistima i nastavio borbu iz Londona, odmah su počela upozorenja da hidroelektrana radi i neke druge stvari. Zapovednik norveškog vojnog odreda u Velikoj Britaniji, Leif Tronstad, upozoravao je da ga zabrinjava što će u vazduh dignuti sve generatore u hidroelektrani, čime će većina Norvežana u Rjukanu ostati bez posla, te će se prekinuti proizvodnja veštačkog đubriva, bez kog njegova zemlja ne može. Kako bi naneli što veću štetu nacistima i što manju ostatku Norveške, odluka je pala na kompleksnu i zahtevnu operaciju. Poslaće četvoricu Norvežana i oni će pripremiti teren za sletanje nekoliko desetaka britanskih inženjera.

Zajedničkim snagama će sabotirati proizvodnju teške vode uz minimalnu štetu ostatku postrojenja. Avioni britanskog ratnog vazduhopovstva uspešno su iskrcali Norvežane iznad gotovo nenaseljenog područja i tu su počeli brojni problemi koji će pratiti čitavu operaciju. Radio oprema, ključna za komunikaciju sa zapovedništvom, oštećena je prilikom sletanja na kamenom terenu. Tokom pripreme počinjena je i jedna kardinalna greška koja je praktički osudila na smrt Norvežane ako ih ikad nacisti uhvate. Na bateriji za radio velikim slovima napisano je “Made in England”. Ako ih ikad uhvate, bilo bi jasno da su oni saboteri poslani iz inostranstva ili da je barem deo njihove opreme došao iz Britanije u vreme kad je besneo rat na nebu iznad Engleske. Četvorku čak ni vreme nije poslužilo, zalihe su im bile pri kraju, ali su krajnjim naporom uspeli da dođu na dogovoreno mesto i pripreme teren za sletanje jedrilica sa ranije spomenutim inženjercima. Nekoliko dana kasnije krenula su dva bombardera Halifax s privezanim jedrilicama i spremnim inženjerima. Međutim, vremenske prilike bile su katastrofalne. Jedan bombarder je udario u planinu i posada je poginula pri padu, a njegova jedrilica se srušila stotinjak kilometara od cilja. Većina putnika je poginula, a ostatak je zarobljen. Drugi bombarder se vratio u matičnu luku u Škotskoj, ali ni njegova jedrilica nije bolje prošla. Samo je manje ljudi izginulo.

Prepušteni sami sebi, bez ikakvih zaliha i sa teško povređenim kolegama, inženjeri su potražili pomoć lokalnog stanovništva i odlučili da se predaju okupacijskim snagama. Računali su na boravak u logoru, prisilni rad, glad i hladnoću. Nisu računali sa Adolfom Hitlerom i njegovom naredbom o pogubljenjima svih zarobljenih komandosa. Sredinom oktobra 1942. godine Hitler je izdao tajnu naredbu, Kommandobefehl, svojim generalima da dodatno kazne saveznike za diverzantske napade. “Od sada svi neprijateljski vojnici zatečeni u takozvanim diverzantskim akcijama u Evropi i Africi biće pobijeni – svi do jednog. To će se sprovesti bez obzira na to da li je reč o uniformisanim vojnicima ili o diverzantskim grupama, naoružanim ili nenaoružanim, o zarobljenima u borbi ili u pokušaju bega… Ako se pokaže da se takvi ljudi žele predati, ne treba im pokazati milost.” Tom su naredbom očigledno prekršena i pisana i nepisana ratna pravila, piše Baskomb u svojoj knjizi.

Uhvaćeni zarobljenici su mislili da će ih potrpati u logor, ali kad su ih izveli iz kamiona kraj jedne napuštene kolibe, shvatili su šta im se sprema. Kad su počela prva streljanja, bilo je jasno da neće preživeti ovu operaciju. Jedan zarobljenik molio je za milost pokazujući Nemcima sliku svoje žene i dvoje dece. Ipak su ga ustrelili. Jednog od njih, koji zbog rana nije mogao da staoji, poseli su na kamen, a zatim ubili na isti način, navodi Baskomb. Četvorka je tako ostala sama u srcu okupirane Norveške i morali su da se snalaze, a nacisti su pojačali osiguranje i počeli lov na ljude. Nacisti su znali da postoji pokret otpora, znali su da se spremaju diverzantski napadi na postrojenja, ali nisu imali pojma koliko će kasnije operacije biti uspešne. Norveška ekipa, imena Tetreb, mesecima je preživljavala na pečurkama i lišajevima jer ništa drugo nisu imali da jedu.

Celo vreme su slali poruke u London i britanska vojska znala je da mogu očekivati barem neku pomoć na terenu. Odlučili su da pođalju još jednu ekipu. Ovoga puta poslaće samo norveške specijalce. Odustalo se od inženjera i kompleksnih operacija. Poslaće još šestoricu komandosa, dati im dovoljno eksploziva da raznesu ključne uređaje i nadati se da će barem neko preživeti. Uprkos neverovatno niskim šansama za uspeh, minskim poljima oko postrojenja i brojnim čuvarima iz Nemačke, komandosi su uspeli da uđu u fabriku teške vode bez ikakvog otpora. Unutra su sreli samo domara po imenu Gustav Johansen.

On, na sreću, nije gajio preterane simpatije prema okupatorima i drage volje je pomagao sunarodnicima. Odveo ih je do podruma u kom su bile smeštene ćelije za elektrolizu i proizvodnju teške vode. Ekipa s eksplozivom ubrzo je bila spremna za dizanje tih ćelija u vazduh, kad ih je Johansen zaustavio. “Gde su moje naočare? Moram ih naći.” Komandosi su u čudu pogledali čoveka. Johansen im je objasnio da je zamenske naočare teško naći zbog rata te mu moraju dopustiti da potraži svoje. Nastupio je kratak trenutak kad su saboteri shvatili apsurdnost tog zahteva. Toliki su patili, rizikovali živote – ili ih izgubili – kako bi oni došli do ovog kritičnog trenutka, a sad ih neko pita za naočare.

Naočare su pronašli, fitilje zapalili i uništili ćelije za dijalizu. Sva teška voda u postrojenju bila je uništena. Većina komandosa se na skijama uputila u 400 kilometara udaljenu i neutralnu Švedsku. Četvorica su ostala u regiji da pomognu lokalnom pokretu otpora. U visokim krugovima britanske vojske napad je proglašen možda i najuspešnijom diverzantskom operacijom čitavog rata. Međutim, napad nije rezultovao nepopravljivom štetom i nekoliko meseci kasnije proizvodnja je nastavljena. Ali tad su već i Amerikanci bili u ratu i počeli s bombardovanjem postrojenja.

Prvi veći napad, u jesen 1943. godine, izvelo je gotovo 150 bombardera koji su ispustili 711 bombi, ali čak 600 bombi je potpuno promašilo metu. Ipak, i tih stotinjak bombi nanelo je značajnu štetu. Sredinom novembra iste godine tridesetak bombardera opet je napalo fabriku, da bi je konačno i uništili. Nacisti su shvatili da ne mogu da štite fabriku u izloženoj Norveškoj pa su odlučili da prebace postrojenje na sigurno, u Nemačku. Planove im je poremetio Knut Haukelid, koji je potopio brod sa preostalim zalihama teške vode i većinom preostalih ćelija za elektrolizu. Znao je da je teška voda važnija od bilo kog komandosa. Baš zbog toga je rekao svojem kolegi: “Ako ‘otegnemo papke’, kako to šarmantno kažu u Engleskoj, moraćeš da odeš dole i pobrinuti se da teška voda nikad ne stigne do Nemačke”. Znao je da nacisti planiraju da ukrcaju tešku vodu i ostatke postrojenja na železničke vagone i pošalju trajektom preko jednog jezera. Bila je to idealna prilika za nanošenje štete, ali to je bio civilni trajekt.

Nije hteo da ubija sunarodnjake, ali i dalje mu je misija bila prva. Odlučio je da postavi eksploziv na pramac broda u nadi da će potopiti prednje spremnike što bi trebalo da podigne krmu i zaustavi propeler. Nadao se da će zatim vagoni krenuti napred i ubrzati potonuće broda. Dana 20. februara 1944. godine, tačno u 10.45 sati, eksplodirale su bombe na trajektu D/F Hydro. Od 53 ljudi koji su se ukrcali na trajekt, preživelo ih je 27, među njima kapetan i četvorica nemačkih vojnika. Svih 11 vagona potonulo je na dno jezera Tinsjo, a s njima i bačve i kanistri s teškom vodom. Američki i britanski ratni avioni uništavali su postrojenja za proizvodnju uranijuma i teške vode u Nemačkoj pa je jedini koji je do smrti bio uveren da će nacisti pobediti bio već pomalo mahniti Hitler. Uskoro je i rat završen, ali pitanje da li bi se Drugi svetski rat završio 1944. godine da su nacisti uspeli u svom naumu i da su Hitlerovi avioni prvi izbacili atomske bombe, prenosi Express.

Šta bi se dogodilo da su prve nuklearne bombe pale na Moskvu i London?

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.