Imali smo milione, a nismo mogli da kupimo hleb

Zahvalnica na koricama knjige Sebastijana Marokina ima samo jednu rečenicu: “Mom ocu, koji mi je pokazao kojim putem ne smem da idem”, i to je verovatno najveći kompliment koji je mogao da uputi svom ocu. Sebastijan Marokin nije uzalud ćutao više od dve decenije, nakon što je 1993. godine ubijen njegov otac, poznati kolumbijski kralj droge koji je izgradio carstvo vredno nekoliko desetina milijardi dolara, Pablo Eskobar. Eskobar je bio dovoljno ambiciozan i tako je postao jedan od najbogatijih i najmoćnijih kriminalca u istoriji, koji je držao 80 posto svetskog tržišta kokaina i samo u SAD svaki dan krijumčario 15 tona kokaina. Priče o tome koliko je apsurdno bio bogat graniče se sa zdravim razumom, a jedna od najpoznatijih priča je ona da je zapalio dva miliona dolara kako bi ugrejao svoju kćerku kojoj je bilo hladno dok su bili u begu. Eskobar je postao legenda, poput Al Kaponea i Boni i Klajda.

Nakon Eskobarove smrti, njegova porodica je bila prisiljena da napusti Kolumbiju radi sopstvene sigurnosti. Marokin, inače rođen kao Huan Pablo Escobar tajno je živeo u Buenos Airesu pod novim imenom – Sebastijan Marokin. Prvih 17 godina života u anonimnosti praktično se oporavljao od života sa ocem Pablom Eskobarom. Danas ima 39 godina i nije mu lako da pomiri dve stvari – ljubav prema ocu, ali i mržnju zbog onoga što je napravio.

Koliko god da je Eskobar dao svojoj porodici, toliko je drugima uzeo. Svoje najbliže obasipao je ljubavlju i neviđenim luksuzom i sagradio imidž kolumbijskog Robina Huda tako što je davao novac siromašnima u Kolumbiji, naročito u svom gradu Medelinu. Nedavno je objavljen engleski prevod Marokinove knjige “Moj otac, Pablo Eskobar”, uoči nastavka Netflixove serije „Narcos“, koja govori o životu kralja kokaina. Knjiga je objavljena u pravom trenutku jer je serija iz zaborava vratila Eskobara, o kom se van Kolumbije vrlo malo govori od kada je pao njegov Medelinski kartel. Novinar CNN-a je razgovarao sa Marokinom, koji se za potrebe pisanja knjige vratio u Kolumbiju kako bi još više istražio život svog oca.

“Vrlo lako sam mogao da postanem drugi Pablo, ali shvatio sam šta nam je takav život doneo. Nismo bili slobodni, stalno smo se skrivali. Imali smo milione a nismo mogli da izađemo i kupimo nešto da jedemo”, rekao je Marokin.

On je odrastao sa svim što jedan dečak može da poželi. Živeli su na velikoj hacijendi koja je imala 27 veštačkih jezera, bazene, tri zoološka vrta sa egzotičnim životinjama, aerodrom, sopstvenu benzinsku stanicu i 1700 zaposlenih. Kada je imao 11 godina, Marokin je već imao svojih 30 motora, 30 vodenih skutera i auto za karting. Dve godine kasnije dobio je svoju kuću sa dve ogromne spavaće sobe i futurističkim barom.

Marokin se seća nežne strane svog oca koji mu je svako veče pevao pre spavanja, a savršena slika oca počela je da bledi kada je upoznao očevu tamnu stranu. Bilo je to 1984. godine kada je Eskobar naručio ubistvo tadašnjeg kolumbijskog ministra pravosuđa Rodriga Bonile, koji je pokrenuo vrlo agresivnu kampanju protiv droga i narkokartela. Bila je to ista godina kada su Eskobara izbacili iz kolumbijskog parlamenta, što je bio potez koji je do kraja uništio njegove snove da će jednog dana postati predsednik Kolumbije. Narednih nekoliko godina vodio je krvavi rat protiv vlade, tako što je naručio ili organizovao čitav niz atentata na državne čelnike i terorističke napade, uključujući i napad bombom na avion Avianca Airlinesa kada je ubijeno 110 ljudi.

Marokin je ispričao kako su on i njegova majka više puta pokušali da nagovore Eskobara da se ne bavi više tim poslom, ali on je obožavao svoj život bandita. “Nije uopšte imao nameru da promeni svoj život”, rekao je Marokin i dodao kako otac nikada nije pokušao da ga nagovori da se bavi istim poslom kao i on.

“Rekao mi je ako želim da budem lekar, da će mi kupiti najbolje bolnice. Mislim da nikada zapravo nije ni želeo da pođem njegovim stopama.” Ostavština njegovog oca progonila ga je dugo dok je živeo u Buenos Airesu i radio kao arhitekta i pisac. U Kolumbiju se prvi put vratio 2008. godine, sa telohraniteljima i u blindiranom autu. Došao je da upozna sina ministra Bonile i tri sina Karlos Luisa Galana, još jednog političara i predsedničkog kandidata čije je ubistvo naručio Eskobar. “Kako ćete napisati pismo porodici koju je vaš otac toliko povredio? Kako uopšte započinjete razgovor”, zapitao se Marokin i upravo tom rečenicom je počeo pismo koje je poslao sinovima žrtava svog oca. Našao se s njima, a oni su mu rekli da su svi zajedno žrtve Pabla Eskobara, uključujući i njega, njegovog sina.

Marokin je zadnji put sa svojim ocem razgovarao 2. decembra 1993. godiine. Obično nisu dugo razgovarali jer je Eskobar znao da ga traže i bojao se da će ući u trag pozivima, ali taj put kao da ga nije bilo briga. Kao da je znao da je gotovo. Na pola razgovora otac mu je rekao da mora da prekine i da će ga nazvati. Nekoliko minuta kasnije njegov je telefon zazvonio, ali to nije bio njegov otac, već glas policajca koji mu je rekao da je njegov otac upravo ubijen u pucnjavi u Medelinu. Marokin u knjizi otkriva još jedan detalj. Otac mu je pre nego je ubijen jednom prilikom rekao da će, ako do toga dođe, od 15 metaka u svom Sig Saueru ispucati u neprijatelje, a zadnji metak će sačuvati za sebe. Marokin je proučio izveštaj patologa i fotografije sa mesta gde mu je otac ubijen. Eskobarov glok bio je na svom mestu, netaknut, ali njegov Sig Sauer je ležao blizu njegovog tela i bilo je očigledno da se iz njega pucalo. Marokin je uveren da je njegov otac bio taj koji je ispalio fatalni metak u njegovo desno uvo, tačno tamo gde je Eskobar rekao da će ga sam ispaliti, prenosi Express.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.