najveća internet zajednica u Srbiji već 18 godina

U trendu

Kako je Jugoslavija izgledala novinaru Njujork tajmsa 1986?

Josip Broz Tito je ujedinio zaraćenu zemlju i postigao mnogo u oblasti obrazovanja, industrije i privrede, ali nije uspeo da stvori dugotrajno osećanje nacionalnog jedinstva, pisao je 1986. godine novinar „Njujork tajmsa“ Fergus M. Bordevič u tekstu o Jugoslaviji tog doba.

Kada je Tito preminuo 1980. godine, nakon više od tri decenije na čelu nacije, svet mu se poklonio, a veliki broj svetskih lidera došao je na njegovu sahranu, podseća list.

Tito je dobio veliku podršku Zapada zbog otpora i prkosa Staljinu 1948. godine, dok je sa druge strane, uživao i veliku podršku Istoka zbog odanosti ideji međunarodnog socijalizma, a imao je i podršku zemalja u razvoju zbog svoje uloge u Pokretu nesvrstanih.

U Jugoslaviji, Tito je bio vrhovna ikona nacije, gotovo mitološka pojava. Ujedinio je zaraćenu zemlju, postigao mnogo na području obrazovanja i industrije, institucionalizovao sistem radničkog samoupravljanja, koji su jugoslovenski komunisti smatrali esencijom pravog socijalizma, navodi se tekstu Njujork tajmsa.

Ipak, kako se ocenjuje, Tito je podbacio u stvaranju dugotrajnog osećaja nacionalnog jedinstva i svrhe u Jugoslaviji. Lideri jugoslovenskih republika bili su više zainteresovani za interese svojih vlastitih republika, nego za naciju kao jedinstvenu celinu.“

Šest godina nakon Titove smrti, sukobi i ljubomore, koji su bili potisnuti pod titoističkim mitom, isplivali su na površinu, objavio je njujorški dnevnik u tekstu iz 1986. godine dodajući da je Jugoslavija tada bila poprište sukoba nacionalizama, religije u usponu, ekonomskog haosa, birokratske paralize, pluralista koji žele da rastave jednostranačku državu i neostaljinista koji se bore protiv njih.

Iako je službeno bilo zabranjeno kritikovati Tita, upravo je njegova politika kriva za nevolje zemlje. U ranim sedamdesetim godinama, njegove čistke liberala i inovatora iz Komunističke partije ostavile su traga, ocenjuje američki novinar.

„Da je Tito umro krajem šezdesetih, otišao bi u istoriju kao mnogo veći čovek. Nakon tog vremena, kočio je reforme“, navodi on komentar jednog beogradskog intelektualaca koji je ostao anoniman.

Jugoslavija je 1986. godine bila na raskrsnici a većina njenih problema bila je povezana sa ekonomijom, navodi autor.

Jugoslavija je tada dugovala 20 milijardi dolara stranim bankama i vladama, pa je bila među najzaduženijim zemljama, nezaposlenost je iznosila 17 odsto, što je tada bila najviša stopa u Evropi, dok je stopa inflacije skočila na 85 odsto godišnje. Od 1980. do 1986. godine, kada je tekst pisan, standard života pao je za 30 odsto.

Neefikasnost i apatija dostigli su zaprepašćujući nivo. Prema procenama Zapada, četvrtina, od šest miliona zaposlenih u javnom sektoru, je nepotrebni višak.

Svakog dana 700.000 radnika nalazilo se na bolovanju, a 600.000 proslavljalo je praznike, dok su oni koji su se pojavljivali na poslu radili u proseku 3,5 sata dnevno.

Jugoslovenski službenici su za aktuelnu situaciju krivili su cene nafte i strane vlade. „Svi su im krivi, osim njihove verzije socijalizma. Činjenice govore drugu priču – zapadne banke finansijski su pomagale jugoslovenskoj ekonomiji godinama“, piše u tekstu koji je preneo Indeks.

Čak su 1983. godine spasili zemlju od bankrota hitnom pozajmicom od šest milijardi dolara, a 1985. su izvori iz Bona i Vašingtona uveravali jugoslovensku premijerku Milku Planinc da postoji politička potpora za nove kredite.

U temeljima jugoslovenske ekonomije nalazilo se Titovo radničko samoupravljanje, idealistički program koji je u praksi podbacio, te nije ostvario zacrtana obećanja. Menadžeri su se birali po ideološkom ključu, a ne po stručnosti.

„U ime etničke autonomnosti, Tito je prepustio određivanje ekonomskih politika vladama pojedinačnih republika. To je dovelo do toga da je svaka republika donosila odluke u vlastitom interesu, a da se previše pažnje posvećivalo zemlji kao celini. Takav je sistem doveo do sukoba, konfuzije i neučinkovitosti“, pisao je Njujork tajms.

Jedina prava „nacionalna“ jugoslovenska institucija bio je Savez komunista koji je okupljao dva miliona članova jugoslovenske Komunističke partije. U svakoj pojedinačnoj republici, partija je kontrolisala instrumente vlasti i imala moć upravljanja slobodom govora i mišljenja u tim društvima.

Čak su i ti komunisti bili podeljeni između regionalnih lojalnosti, i konflikata između reformista i konzervativaca, a decentralizacija i ekonomska stagnacija doveli su do buđenja starih nacionalnih ljubomora.

Srbi za nevolje Jugoslavije krivili su bogatije Hrvate i optuživali ih za sebičnost, Hrvati za iste nevolje optuživali su Srbe i prozivali ih zbog hegemonizma.

Imućni Slovenci su se žalili kako su siromašni, Kosovo i Makedonija bunari bez dna za finansijsku pomoć, a Makedonci su se žalili da im Srbi i Mađari iz Vojvodine prodaju žito u inostranstvu.

Od svih etničkih sukoba u Jugoslaviji, autor posebno istače sukob kosovskih Albanaca koji su tada, kako navodi, činili 77 odsto populacije te pokrajine i imali najvišu stopu nataliteta u Evropi.

„Nacionalisti među njima traže vlastitu jugoslovensku republiku za sebe ili pravo da se odvoje i pridruže Albaniji“, pisao je novinar Njujork tajmsa.

Kako je primetio, u Jugoslaviji, zemlji u kojoj su tri velike religije usko vezane uz etničke tradicije, nacionalizam je često izmešan sa religijom.

„Najsnažniji savez religije i nacionalizma nalazi se u Hrvatskoj. Hrvatski nacionalisti kreću se od liberalnih reformista do komunista, koji su ljubomorni na političku moć Srba, kao i od katoličkih progresivaca do terorista koji možda imaju i fašističke korene. Međutim, sve ih ujedinjava jedna stvar – sumnjičavost prema Srbima“, primetio je Bordevič.

(Tanjug)

1 komentar
  1. Radoslav Radovic

    Pošto je stranac i nije loše napisano, jer ne razumije sve antagonizme i ne poznaje cijelu užasnu prošlost.Tita ne poznaje i očito ne zna da nije bio cijenjen kod inteligencije i ljudi koji su vidjeli kako će se Jugoslavija na zemlji raspasti, prije nego se on pod zemljom raspao i kakve su pogubne i tragične posljedice, po sve, a posebno po Srpski narod njegove dugogodisnje i užasne vladav ine.Slušao je zapad i pripremio komadanje Srbije (ustav1974), što se poslije ujedinjenja Njemačke odmah i dogodilo.(Vatikan i Nijemci u koperaciji).U ratu protiv Nijemaca Srbe je podijelio i zavadio, pa su osim stradanja od Hrvatskih ustaša(uglavnomnenaoružani civili, djeca, žene i nejač) i Nijemaca(za jednog Nijemca 100 srba) stradali bijući se međusobno. Napravio je Jugoslaviju sa Hrvatima koji su masovno bili uz neprijatelja (brastvo i jedinstvo, na jamama i kamama).Nije bilo realno išta dobro očekivati i tako se sve i završilo. Danas se Hrvatska ponosi sa Pavelicem i Stepincem i podiže im spomenike, dokazujući sebi i svim ostalima ko su i šta su.Zapadu to odgovara jer je potpuno uništena ideja o Jugoslovenstvu, gdje ključnu ulogu imaju Nijemci i Vatikan, bojeći se da Srbi nebi ponovno došli na bilo koji način na Jadransko more, zbog čega je ocijepljena i Crna Gora(lažirani referendum uz enormne svote Dojč. maraka), tako da su se osvetili Srbiji koja je bila ujedinila Južne Slovene i potpuno je ostavili bez pristupa moru, kao što su 1912 iz istog razloga napravili Albaniju, tako uz pomoć cijelog zapada, bombarduju Srbiju i otimaju joj još jedan deo KiM i prave još jednu Albansku državu na njenoj teritoriji. Dobro znaju da su im ruke krvave do ramena, pa im ni to dije dosta nego se petljaju u Ukrajinu i šalju trupe na granice Rusije misleći da je spriječe ko slijepca da povrati sve što su nama oteli.Oni su olako zaboravili šta su u tri rata napravili Srbima na Balkanu i u dva rata Rusiji. Zato je Rusija agresor a oni tobože mirotvorci.26.000.000 Rusa i 2.500.000 Srba uskraćenih na pravo na život od strane Nijemaca iz grobova nas pitaju šta radimo i šta im ponovno dozvoljavamo da od nas rade.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike