Jedna kineska pripovetka govori o caru Šen-Mingu, koji je pio samo kuvanu vodu. Posle 2737. godine pre naše ere, navodno su grančice s jednog grma u vrtu pale u lonac gde se kuvala voda i obojile je u zlatnosmeđu boju. Šen-Ming je ustanovio da je voda poprimila izvesnu aromu. Grmlje čajevca spominje se u starom kineskom spisu „Pent sao“ 2500. godine pre naše ere.
Čaj brzo postaje omiljeni napitak u Kini, pa je već 783. godine naše ere uzgoj čaja proglašen državnim monopolom i uveden je porez na gajenje, prodaju i izvoz čaja. Oko osam vekova trajala je primitivna faza uživanja čaja. Ne zna se tačno da li se čaj prvo samo žvakao ili pušio, ili pak dodavao jelima kao začin.
Međutim, zna se da se čaj prvo pio pržen, stucan u avanu i skuvan s pirinčem uz dodatak soli, cimeta, crnog luka ili mleka. Kasnije se upotrebljava tučeni čaj, koji se ubacivao u vrelu vodu kao što to i mi danas činimo. U osmom veku naše ere Lu Vu, pesnik iz razdoblja dinastije Tang, napisao je delo „Ča čing“, u kojem je formulisan kodeks čaja. Iz Kine se kultivisanje grma čaja raširilo na Japan, gde čaj postaje nacionalno piće, a pripremanje ovog napitka poprima oblik kulta. Arapi su za čaj saznali u devetom veku, a prvi zapis o čaju iz 1285. godine u Evropi povezan je s imenom Marka Pola, mada se Evropa upoznaje s čajem tek u doba velikih putovanja i geografskih otkrića iz zapisa putopisaca.
Godine 1610. neznatna količina čaja prvi put stiže u Evropu, u Holandiju, a oko 1650. godine upoznaju ga Englezi. Do polovine 17. veka čaj je vrlo redak i skup, te je u to vreme prvenstveno hvaljen kao lek. Kada je čaj morskim putem došao do Evrope, istovremeno su prispeli i prvi karavani čaja iz Kine u Rusiju, a odatle je taj čaj otpreman u druge zemlje. Običaj da se čaj pije iz visokih čaša s metalnim staklom potiče iz Rusije, a mesingani ili srebrni samovar danas ima svako rusko domaćinstvo.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.