Neverovatna priča iz Aušvica: Od njegove želje za preživljavanjem snažnija je bila samo ljubav

Lale Sokolov više je od 50 godina živio s velikom tajnom. Zbog posla koji je radio i mesta gde ga je obavljao, Sokolov je tokom Drugog svetskog rata video najgore od čovečanstva. Celi niz godina nikom nije govorio šta je i gde radio. Kada je zakoračio u svoje 80-e, tek je tada otkrio svoju tajnu.

Bio je majstor za tetovaže u Aušvicu.

Danas žitelj predgrađa australijskog grada Melburna, muškarac koji se 1916. godine u Slovačkoj rodio kao Ludvig „Lale“ Eisenberg odlučio je da podeli svoju priču.

– Ovaj muškarac, majstor za tetovaže iz najozloglašenijeg koncentracijskog logora, koji je tetovirao ruke logoraša koje nisu slali u plinske komore, čuvao je svoju tajnu zbog pogrešnog uverenja da je imao nešto da krije, kaže Heder Moris, spisateljica koja je tri godine dokumentovala Sokolovljevu životnu priču i pretočila je u knjigu „Majstor za tetovaže iz Aušvica“ koja izlazi 11. januara 2018. godine.

Moris je na temelju Sokolovljevih svedočanstava napisala spomenutu knjigu, a za BBC je otkrila detalje iz njegovog života.

– Ceo život živeo je u strahu i paranoji zbog strahota koje sa sobom nosi preživljavanje tri godine u koncentracijskom logoru, kaže Moris.

– Tri sam godine odmotavala klupko njegove priče. Prvo sam morala da zadobijem njegovo poverenje i trebalo je vremena pre nego što je bio spreman da se upust u samoposmatranje koje su neki delovi njegove priče zahtevali.

Sokolov je strahovao da bi ga, kada bi javno progovorio, ljudi smatrali saradnikom nacista. Smatrao je i da će čuvanjem svoje tajne, ili kako je on to opisao, noseći teret krivice, zaštititi svoju porodicu. Slovak je olakšao dušu tek nakon što je njegova supruga Gita umrla, otkrivši da je njegova priča priča o preživljavanju, ali i o velikoj ljubavi.

Kao 26-godišnjak 1942. godine odveden je u Aušvic, najveći nacistički logor smrti. Tamo mu je ime zamenjeno brojem 32407, a angažovan je kao građevinar. Radio je na proširenju kapaciteta logora jer broj ljudi koje su u njemu držali stalno je rastao.

Nakon dolaska se pritajio, ne želeći da iskušava nepredvidivi temperament SS-ovaca koji su radili kao čuvari. Ubrzo je oboleo od tifoidne groznice. O njemu je tokom bolesti brinuo izvesni francuski učenjak Pepan. On je bio taj koji je Sokolovu istetovirao njegov identifikacioni broj.

Kada je ozdravio, Lale je počeo da radi sa Pepanom pa je i sam ubrzo počeo da tetovira. Onda je Pepan jednog dana jednostavno nestao. Lale nikada nije saznao šta se sa njim dogodilo.

Kako je govorio šest jezika – slovački, nemački, ruski, francuski, mađarski i poljski – Lale je promovisan u glavnog majstora za tetovaže u Aušvicu. Dobio je papir na kom je pisalo „Deo za politiku“ i vreću punu potrepština za tetoviranje. Postao je zaposleni političkog krila SS-a. Laleta je u svakom trenutku nadgledao policijski službenik, a to je značilo da je do određene mere zaštićen.

Kao majstor tetovaža hranio se u upravnoj zgradi, dato mu je više životnih potrepština, spavao je u jednokrevetnoj sobi i posle posla je imao pravo na slobodno vreme.

– Nikada na sebe nije gledao kao kolaboracionistu. Nikada, kaže Moris.

– Radio je to što je radio kako bi preživeo. Rekao je da mu nisu ponudili dva posla da bi mogao da bira. Rekao je da je radio ono što mu je rečeno. Uzeli ste taj posao i bili ste zahvalni jer ste znali da ćete se idući dan probuditi, dodala je.

Uprkos privilegijama, pretnji smrću se nikada nije rešio.

– Često je viđao Josefa Mengelea jer je on svoje „pacijente“ često pronalazio u novim pridošlicama. To je značilo da su nakon dolaska u logor vrlo brzo došli Laletu, objašnjava Moris.

– Pevušeći neku opernu melodiju, Mengele bi seo pored Laleta i terorizovao ga rečima: ‘Jednog dana, majstore tetovaža, uzeću tebe – jednog dana’.

Lale je tokom sledeće dve godine sa svojim asistentima tetovirao stotine hiljada zatvorenika. Samo su zatvorenici Aušvica, Birkenaua i Monovica tetovirani i te su tetovaže postale jedan od najprepoznatljivijih simbola Holokausta i nacističke fabrike smrti. Tetoviranje je počelo tokom jeseni 1941. godine. Na proleće 1943. godine svi su zatvorenici bili tetovirani i numerisani.

Lale je tetovirao sa strojem koji je koristio dve igle, nakon što se metoda utiskivanja brojeva pokazala neučinkovitom. Dok je još bio Pepanov asistent, u julu 1942. dobio je zadatak na kožu jedne devojke da upiše broj 34902. Slovak je priznao da ga je tetoviranje mladih žena ispunjavalo jezom. Pepan bi mu tada rekao da to mora da uradi inače će ga nacisti ubiti.

Lale je uzeo devojčinu ruku i, kako je ispričao Moris, dok joj je tetovirao broj na ruku, ona je tetovirala svoj broj na njegovo srce. Zatvorenica broj 34902 zvala se Gita i boravila je u ženskom logoru u Birkenau. Uz pomoć svog čuvara iz SS-a, Lale joj je slao pisma, a ta su pisma dovela i do tajnih susreta.

Lale je pokušao da se brine za nju. Potajno joj je davao dodatne namirnice i čak je prebacio i na bolje radno mesto. Pokušao je da joj ulije nadu.

– Gita, ona je imala svoje sumnje. Snažne sumnje, tvrdi Moris.

– Nije videla budućnost. On je uvek znao da će preživeti. Nije znao kako, ali sve se vraća na to. On je preživeo zato što je imao sreće, bio je na pravom mestu u pravo vreme i uspeo je da izmanipuliše prilike koje su mu se ukazale, dodaje.

Lale je koristio svoju poziciju majstora za tetovaže kako bi prehranio što je više moguće ljudi. Menjao je čak i novac i nakit za hranu i potrepštine koje su zatvorenicima najviše nedostajale.

Kada su 1945. godine neposredno pre dolaska Rusa u Nemačku logori ispražnjeni, Gita Furmanova je nestala iz Laletovog života. Bila je među odabranima koji su napustili logor. Lale je zahvaljujući nakitu koji je ukrao od nacista uspeo da stigne do svog rodnog mesta Krompahija u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Da li je mogao da se nada da će ikada opet videti Gitu?

Na konjskoj zaprezi zaputio se prema Bratislavi, mestu gdje bi povratnici u Čehoslovačku prvo došli. Proveo je nedelje čekajući na železničkoj stanici, međutim nije imao uspeha. Šef stanice mu je rekao da proveri u Crvenom krstu. Na putu do tamo, mlada je žena iskoračila na ulicu ispred njegove konjske zaprege. Njeno lice mu je bilo poznato. Oči takođe. Gita ga je pronašla.

Par se venčao u oktobru 1945. godine i promenili su prezime u Sokolov kako bi se bolje uklopili u sovjetsku Čehoslovačku. Lale je pokrenuo prodavnicu tekstilom i ona je neko vreme bila uspešna, ali kada je vlast otkrila da potajno šalje novce pokretu za ustanovljenje jevrejske države, prodavnica mu je nacionalizovana, a on je bačen u zatvor.

Toekom jednog dopusta, on i Gita su pobegli iz Čehoslovačke. Prvo su neko vreme bili u Beču pa su preselili u Pariz da bi na kraju stigli do Australije i Melburna. Lale je tamo ponovo pokrenuo prodavnicu, a Gita je počela da dizajnira haljine. Prvo dete dobili su 1961. godine kada im se rodio sin Gari.

U Melburnu su ostali do kraja svojih života. Gita je pre svoje smrti 2003. godine nekoliko puta posetila Evropu. Lale se nikada nije vratio.

Moris je tokom istraživanja koje je sprovodila za potrebe pisanja knjige otkrila i da su Laletovi roditelji ubijeni u Aušvicu, ali on je umro pre tog otkrića tako da nikada nije saznao šta im se dogodilo.

Sokolovljeva priča fascinirala je Sedrika Gefena, predsednika March of the Living Australia, organizacije koja odaje počast žrtvama i onima koji su preživeli Holokaust.

– Nikada nisam razmišljao o identitetu osobe koja je tetovirala zatvorenike. Nisam znao jesu li bili zatvorenici koje su nacisti naterali da rade taj nezamisliv posao, tvrdi Gefen.

Za njega je ova priča važna jer se putem nje stvara veza s prošlošću.

– Ovo su opipljive emocije i iskustva ljudi. Važno je ispričati te priče jer se tako humanizuje uloga o kojoj mnogi ljudi nisu ni razmišljali. Ko je osoba koja je morala tako fizički da degradira ljude. Zašto je on to radio? Kakav je bio njegov život? Šta mu se dogodilo?

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.