U trendu

Biljna vlakna za mišićna vlakna (1)

Biljna vlakna polako ali sigurno počinju da privlače pažnju sportskih nutricionista. U koncentrovanoj formi, koriste se, i preventivno i terapeutski, u ishrani poklonika zdrave ishrane, kao i pri lečenju poremećaja i oboljenja sistema za varenje, ali vrlo retko i u ishrani sportista, pre svega zbog nepoznavanja njihove vrednosti i svojstava.
Novija istraživanja glikemičkog indeksa ugljenih hidrata nedvosmisleno pokazuju povezanost vrednosti indeksa i koncentrecije biljnih vlakana u supstanci koja se testira. Drugim rečima, namirnice bogate vlaknima imaju manji glikemički indeks, tj. šećer dobijen njihovim varenjem sporije se apsorbuje u crevima i na taj način nas čuva od naglih skokova šećera. Samim tim, zaštićeni smo od insulinskih udara, koji potrebne šećere umesto u jetru i u mišiće, smeštaju pod kožu, pošto ih, naravno, pre toga transformišu u masnoće. Umesto da budemo jači i izdržljiviji, sa mišićima koji kipe od glikogena i traže jači trening, mi smo slabiji i deblji. Koncentrovana vlakna obećavaju rešenje ovog problema. Popuna mišćnih depoa glikogena je najdelikatniji deo oporavka posle treninga. Proces traje i do 48 sati, uz neprekidan unos ugljenih hidrata što nižeg glikemičkog indeksa, posebno u večernjim obrocima.
Ukoliko je ulazak šećera u krvotok posle varenja ugljenih hidrata prebrz, što je karakteristično za namirnice sa višim glikemičkim indeksom (preko 69), mi se samo gojimo, a ne vraćamo mišićima izgubljenu energiju. Izmena glikemičkog indeksa, pre svega njegovo smanjenje, nije moguće ukoliko se ne unese i dovoljna količina biljnih vlakana. To zahteva velike količine voća i povrća u ishrani ili unos koncentrovanih vlakana.
Preporuka Svetske zdravstvene organizacije za dobro zdravlje i očuvanje ravnoteže organizma, kada je unos vlakana u pitanju, iznosi 30 do 50 grama dnevno, u zavisnosti od uzrasta i pola, dok statistike kažu da u proseku unosimo svega oko 10 grama dnevno. Ukoliko ovo stanje traje dovoljno dugo, ono izaziva probleme sa neželjenim kologramima i naslagama sala. Kada bismo većim obrocima dodali malu količinu vlakana, obezbedili bismo dovoljno nizak GI (glikemički indeks), mišići bi bili puni, pa bi problem bio rešen i savest mirna. Obećanja naučnika temelje se na laboratorijskim ispitivanjima, ali nas jedino praksa može uveriti u istinitost naučnih tvrdnji.
Veštački odgajana i industrijski prerađena hrana više radi protiv nas nego u našu korist. Ključ ovog starog problema leži u činjenici da se uobičajenim tehnološkim procesima hrana osiromašuje mineralima, vitaminima i vlaknima, a dodatno se „prlja“ pesticidima, konzervansima, emulgatorima, pojačivačima ukusa, veštačkim zaslađivačima i bojama. Svako drugo „E“ sa brojem uz sebe, tj. dozvoljeni aditiv koji sadrže namirnice, a možemo ga pročitati na deklaraciji proizvoda, otrovno je i uglavnom kancerogeno (u većim količinama). Zbog toga i postoje zabrane na etiketi proizvoda, tipa „ne više od četiri čaše dnevno za osobu od 75 kilograma“, što znači da malo dete može da otruje i jedna čaša „osvežavajućeg napitka bez kalorija“.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar