U trendu

Hrana za slomljeno srce

Dobra ishrana važna je posle doživljenog stresa od smrti bližnjeg – ali gubitak želje za hranom tokom ožalošćenosti je uobičajen.

Gubitak apetita dobro je poznat Lindzi Ostrom, koja živi u Minesoti, na američkom Srednjem zapadu. Rodila je sina Aftona kad je bila samo pet i po meseci trudna. On je narednog dana umro.

Neizdrživa tuga koju je osećala posle Aftonove smrti uticala je na nju fizički baš kao i emocionalno. Često je plakala noću, ostajala u pidžami po čitav dan, ništa joj se nije jelo.

„Mislila sam samo na to kako smo izgubili našeg sina i šta će to značiti po naše živote i njega. Ništa drugo me nije zanimalo“, kaže ona.

Ali za Ostrom, hrana je bila njen posao – vodila je kulinarski blog pod nazivom A Pinch of Yum.

Na svom blogu opisala je kako je hrana izgubila ukus i kako nema mesta u njenom stomaku ni za šta drugo sem tugu tešku kao kamen.

„Sama pomisao na hranu uopšte bila mi je odbojna. Nešto što bi mi inače bila strast, potpuno se ugasilo za mene“, kaže ona.

„Obično sam ona vrsta osobe koja voli da jede pikantno, hranu jakih ukusa, boja i tekstura, ali želela sam samo običnu čorbu od krompira – ili beli hleb sa puterom, ili samo prosta jela.“

Uprkos njenom gubitku apetita, bila je istinski zahvalna na kaserolama i sveže ispečenom hlebu koje su joj ostavljali na vratima prijatelji i porodica.

„Bio je to spas za nas“, kaže ona. „Rekla sam: ‘Ajde da jedemo jednu po jednu zdelu.’ Kad vam to služi kao uteha, uspeva da vas povrati u život, preko toga se čvrsto držite za stvarnost – živi ste i morate da nastavite da živite.“

Ostrom je shvatila koliko važna ta prosta jela, spremljena s ljubavlju, umeju da budu. Tražila je od porodice i prijatelja recepte za pite i kaserole, i objavila ih u seriji blog postova po imenu Hranjenje slomljenog srca.

Hešteg #feedingabrokenheart proširio se na Instagram, sa slikama jela koja su pomogla drugima da prebole gubitak.

U prvobitnim stadijumima šoka posle ožalošćenosti, često dolazi do iskonske bori se-ili-beži reakcije, zbog čega gubimo apetit, kaže Lisa Šulman, profesorka neurologije na Univerzitetu u Merilendu, u SAD.

Zbog svog bolničkog rada, profesorka Šulman bila je upoznata sa pitanjima okončanja života – uprkos tome, bila je šokirana poteškoćama sa kojima se susrela nakon smrti muža Bila, što ju je navelo da napiše Pre i posle gubitka, knjigu o tugovanju i mozgu.

Želela je da razume uticaj koji tugovanje vrši na telo – i kako hrana tu može da pomogne.

Kad doživimo traumatični gubitak, mozak počne da se ponaša kao nekakvo obezbeđenje, kaže profesor Šulman, blokirajući naše najbolnije uspomene i propuštajući samo ono što smo sposobni da obradimo emocionalno.

Ema Votson: „Šta ako punite 30, a nemate dom, muža, dete… Taj stres je preveliki“
Bijonse: „Prošla sam kroz pakao”

„Dok tugujemo za nekim, to je kao da postoji ćebe – ili prostor – između nas i okruženja, a ono prigušuje naša čulna iskustva“, kaže ona., „I mislim da je vrlo verovatno da to obuhvata poteškoće u uživanju u nijansama ukusa hrane.“

Da bismo se oporavili, moramo postepeno da prigrlimo nazad uspomene, kaže profesorka Šulman, a hrana može da odigra veliku ulogu u tome.

„Da bismo ostvarili napredak, možemo da iskoristimo hranu da nam pomogne“, kaže ona. „Ja bih se usredsredila na hranu koja ima veće značenje i priziva upravo te uspomene. Što se mene lično tiče, vratila sam se receptima koje je moj muž tražio – to mi je poslužilo kao uteha.“

Kad je pre nekoliko godina umro Ejmin otac, hrana je postala način da se oseća kao da je bliža s njim. On je bio jevrejsko-rumunski migrant koji je radio kao arhitekta, ali je vodio i uspešan posao sa goveđom šunkom sa strane, čisto „iz zabave“.

Postojala je jedna vrsta hrane koja joj je momentalno povratila uspomene – sirovi crni luk.

„Imao je običaj da ga posoli po svemu“, kaže Ejmi.

Iako joj se nije dopadao njegov ukus, počela je da jede sirovi crni luk nekoliko puta nedeljno.

„Jela sam ga u njegovo ime“, kaže ona.

Nije joj se dopadala ni ječmena pogača koju se terala da jede, da bi videla zašto se toliko dopadala njenom ocu. Hrana je postala privatni ritual za nju.

Ideja o ponovnom povezivanju sa mrtvima preko hrane nije nova. U Starom Rimu, na primer, bilo je uobičajeno ugrađivati kanale od vrhova grobova sve do kripti, omogućujući tako ožalošćenima da sipaju hranu i vino pravo u usta mrtvih da bi ih nahranili dok ovi čekaju zagrobni život.

Hindusi jedu vegetarijansku hranu tokom 12 dana zvaničnog tugovanja.

U Japanu – primarno budističkoj zemlji – u porodičnom domu održava se bdenje poznato kao tsjuja. Ključna za ceremoniju jeste fotografija pokojnika, uz činiju pirinča sa parom štapića za jedenje koji stoje uspravno pobodeni u zdeli.

A u Meksiku je izdašna hrana, kao što je složeni, bogati ili slatki mole sos, glavna tokom novenarija, devet dana tugovanja čitave zajednice.

Kendi Kan, vanredna profesorka religije na Univerzitetu Bejlor, u državi Teksas, kaže da je donošenje hrane mrtvima u tradicionalnim društvima kao što je Kina sada osavremenjeno.

„Bilo je uobičajeno gomilati narandže, persimon, ananas, nešto što se zove dvaput skuvana svinjetina – ali se sada često može videti i američka hrana – pomfrit, šejk, big mek“, kaže ona.

„Ponekad će ljudi to pojesti, a osoblje groblja će posle, kao u slučaju balona i cveća, doći i počistiti za njima.“

Takva praksa manje je uobičajena u Zapadnom svetu – ali na jugu Amerike, kaserola bi mogla da zauzme njeno mesto.

„Funkcija kaserole je da podari značaj grupnim ručavanjima bez pokojnika“, kaže profesorka Kan.

„Oni jedu zajedno dok razmenjuju priče o mrtvima. Ta jela su poput džambalaje u Nju Orleansu, ili krompira zapečenog u rerni ili teksaškog kolača iz pleha.“

„Ideja je uvek da su to jela koja svi mogu da dele i tokom kojih dolazi do ponovnog učvršćivanja lokalne zajednice bez pokojne osobe.“

I tako, iako su pokojnici nestalih iz naših života, njihovo prisustvo nastavlja da živi u našim sećanjima na hranu koju su oni voleli.

Prečesto se tugovanje doživljava kao nešto abnormalno, dodaje profesorka Kan, a ljudi se požuruju da „nastave sa svojim životima“ – umesto da im se dopusti da stvore vlastite rituale sa hranom, omogući im se da održe odnose sa mrtvima, što ionako nudi najbolju priliku za zalečenje.

(BBC News na srpskom)