U trendu

Osećaju, ako im je stalo do vas (1)

Veoma je često uverenje, nekada i nesvesno, da će oni kojima je stalo do vas (partner, deca, roditelji, prijatelji…) automatski znati koje su vaše želje i potrebe, osetiće ih nekako i ispuniće ih ako mogu. To uverenje je pogrešno i često prouzrokuje mnogo nesreće u životu osobe koja ga ima, kao i u životima njoj bliskih osoba.
Tačno je da, što vas neko bolje poznaje, što ste bliži, lakše će mu biti da pretpostavi šta želite, šta vam je potrebno, i ako može, pružiće vam to. Međutim, ovo "lakše" ne treba pobrkati s "automatski", "instinktivno", "predosetiće nekako". Nema tu ništa automatsko ni instinktivno, radi se samo o tome da, što ste duže s nekim, taj neko ima više prilike da vas upozna. A čak i to treba shvatiti uslovno; ako vi nikad ništa ne tražite, nikakve želje ne izrazite, samo ćutite i ponašate se kao da je sve u najboljem redu čak i kada vam potrebe nisu zadovoljene ili ste povređeni, sasvim je moguće da ni vaši najbliži neće znati šta vam je potrebno. Ne zato što vas ne vole, to nikakve veze s ljubavlju nema, nego zato što im vi ne kažete ništa, ni na koji način im ne stavite do znanja šta želite (suptilni nagoveštaji kao tužan izgled i uzdasi ili nezadovoljno ponašanje se ne računaju, pošto vas tada pitaju šta vam je, vi kažete da vam nije ništa, i oni i dalje ne znaju šta vi zapravo hoćete).
U vezi s tim, nije loše ni zapitati se koliko zapravo mi znamo o potrebama svojih bližnjih. Koliko zaista znamo? Dobar deo toga neretko bude nagađanje, koje ima mnogo više veze s osobom koja nagađa nego sa stvarnim potrebama bližnjih. Recimo, majka koja svojoj deci hoće da servira jelo čim stignu kući, i razbesni je što se deca zatvore u svoju sobu i sednu za kompjuter ili slušaju muziku i nije im do jela. Ona misli da tim serviranjem hrane zadovoljava njihovu osnovnu potrebu – onu za jelom – i ne pomišljajući da možda nisu gladna, da im nije do jela čim stignu kući, jer bi prvo malo da se "izduvaju", a još manje se setivši da bi moglo mnogo više da se radi o njenoj sopstvenoj potrebi za jelom jer gladna čeka decu da dođu. To je samo jedan od mogućih primera; neretko se dešava da nagađamo šta je nekom potrebno, svoje nagađanje prihvatimo kao činjenicu i onda drugima, u suštini, naturamo nešto što ne žele, ili ne žele tad nego kasnije, ili ne žele u tolikoj meri.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar